Свето писмо, говорећи о пореклу првог човека, каже:
Бог је рекао: створимо човека по обличју Нашем, (и) по подобију Нашем (Пост. 1).
О самом стваралачком чину писац Постања приповеда:
И створи Бог човека по лику своме, по лику Божијем створи га: мушко и женско створи их (Пост. 1).
Слика Божија у човеку је, по речима светог апостола Павла, „у правди и светости истине“ (Еф. 4, 24), односно у стварном савршенству човекових духовних сила усмерених ка Богу, као што је било са Адамом и Евом до њиховог пада. И када су сагрешили, лик Божији се помрачи међу њима, иако су и после пада у човеку остале духовне силе које му је Бог дао при стварању, а то су: ум, који се увек труди да спозна истину, срце које жедно за љубав, и вољу која жели добро.
Због тесне повезаности душе са телом, лик Божији се огледа и у телу човека. Тело првог човека одговарало је његовој души и било је одраз њене боголикости. У Новом Завету се каже да су тела препорођених хришћана храмови Духа Светога који обитава у њима, и да треба да славимо Бога не само у души него и у телу (1. Кор. 6, 19-20) .
Подобије Божије у човеку састоји се у одговарајућем развоју и усавршавању човекових духовних моћи. Дакле, лик Божији примамо од Бога заједно са својим бићем, а подобије у значајној мери морамо стећи сами.
Отуда следеће разлике између лика и подобија Божијег у човеку:
а) у сваком човеку постоји лик Божији, чак и у онима који су покварени грехом (Пост. 9), али подобије Божије не припада свима;
б) лик Божији се не може уништити ни на најнижем степену људског пада, јер и у том стању разум, слобода и осећање остају у човеку, иако у њему добијају лажно усмерење. Лик Божији у човеку можда уопште не постоји;
в) најзад, лик Божији је стални, непроменљиви вид људске душе, а подобије се може мењати, понекад уздижући, затим затамњујући лик Божији у души. Бесконачни циљ који је указао души нашој, да она постане потпуно слична Богу, дао нам је Спаситељ речима:
Будите савршени, као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5).
