Архиепископ гродњенски Артемије (Кишченко) је 22. априла 2023. године (јерарх белоруске цркве) упокојио се Господу. Више пута је давао интервјуе Правмиру и многе његове мудре мисли ће увек бити релевантне. Сетимо их се. И сетимо се у молитвама Владике Артемија.
О нашем хришћанству
Палимо свеће, читамо целе молитвенике да „све буде у реду“. Све ове потрепштине, испуњење свих ових прописа, видимо као неку врсту гаранције заштите од животних проблема.
Веома је смирујуће, рекао бих чак и умирујуће. И под овим мастним, жалосним напјевима наша савест полако успава и заборавља да је хришћанство стална напетост, стални рад на себи, за који нико споља неће похвалити.
Нешто треба предузети у вези са овом ситуацијом. Наравно, другог крштења нема, као што нема ни другог рођења. Али постоји реанимација, када се човек нађе у критичној ситуацији између живота и смрти и, у току оперативних радњи лекара, поново се враћа у нормалу.
***
Многи лаици су заборавили да је Црква нешто више од „погребног бироа“, да све оно око чега тако вредно палимо свеће – здравље, благостање, новац, успех итд. – све то није вредност за хришћански, а ништа од овога нам није обећао Христос.
На крају крајева, то доприноси томе да се религија више не доживљава као жива комуникација са Богом, већ или као део културе или као национална идеја. <…>
Ово је трезвеност о којој треба да водимо рачуна. Или боље речено, нова генерација свештеника и самих хришћана. Нека их је мало, нека их буде бар по 12 у сваком граду, али правих хришћана, и овај квасац ће бити довољан да се подигне цело тесто.
***
Бог зна Своје. А за нас је важно да је прогоњена Црква Црква тријумфална. Када Црква труне, Господ јој шаље препород кроз прогон. Знамо како је наша Црква заживела у периоду 20. века и како су нам се, напротив, у периоду слободе враћали заборављени, наизглед већ мртви греси.
О искрености и прилагодљивости
Сам Христос је заповедио: „Заиста, кажем вам, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт. 18). Бити хришћанин значи бити чист, отворен, спонтан. А то значи на све одговарати исто тако искрено и директно, не преварити и, што је најважније, не правити компромисе ни са чим што је супротно унутрашњим убеђењима, а обећава спољну корист.
А данас смо сви камелеони. Пре него што било шта кажемо, размислимо десет пута, како год да се нешто деси, и како то рећи на начин да то буде што исплативије и безбедније. Дете, напротив, увек говори тачно оно што мисли. А то је управо оно што је хришћански приступ животу – не плашити се ничега, јер је Христос са вама.
***
Често смо, чак иу совјетском периоду, па чак и у црквеном смислу, били ангажовани у једноставном опортунизму, правдајући се чињеницом да је потребно спасити цркве, да је било потребно спасити животе свештеника и парохијана, а за то смо били спремни на сваки компромис, било какве уступке, понекад и на штету нашег духовног стања. .
Мучеништво говори о супротном – без компромиса, без уступака, само потпуно препуштање Истини Божијој. Ово је једини начин да останете хришћани када не опонашате променљиве тржишне услове.
За Цркву нема потребе да бринете преко сваке мере – Христос је дао обећање да је „врата пакла неће надвладати“ (Мт. 16), што значи да ће је Он сам помоћи и заштитити. Црква стоји на крви мученика, а не на опортунизму. Прилагођавање се управо рађа из неповерења у Бога. Ово није ништа друго до губитак наде, покушај да сами, без Његове помоћи, све „средимо“.
О равнодушности
Тешко је суочити се са равнодушношћу. Кад је пастир равнодушан и не жели ништа, када је „која моја на ивици, ја само крстим и круним“ – то није пастирски рад, већ црквени занат.
И све ово треба мирно поднети, без емоција. Хоћу одмах да креснем и викнем „Излази!“. Стави другу. Али преда мном је жив човек. Можда ће се за неколико година претворити у нешто лепо. Само не данас.
Уопште, веома је тешко само по себи схватити суштину хришћанства, о којој заправо уопште не размишљамо, тражити Бога у себи и разумети задатке пастира. Тешко је „не поклекнути под светом који се мења“, а још теже га је променити…
О молитви
Хришћани се прво моле. Знам да езан за многе пастире звучи као изговор, али за парохијане је већ нагризао зубе. Али то је највеће оружје које игноришемо. Има стварну моћ. У овој молитви показујемо нашу солидарност, да нисмо равнодушни према ономе што се дешава.
О мисионарству сваког
Увек вреди запамтити да мисионарење није дело само неколико људи у Цркви. То је посао сваког хришћанина: да својим животом проповеда Христа.
Без обзира на наше место у Цркви, морамо запамтити да свако наше специфично служење: свештеник, епископ, чистач, звонар, чтец, итд. — није ограничено на своју самосталну функцију. Не могу се одвојити од нашег главног и заједничког служења свим хришћанима – да будемо со овога света.
О искуствима
Био сам у болници четири пута ове године. А све због искуства! Наравно, било је много важних црквених питања и других проблема, али увек морамо имати на уму да Црква не стоји на нама, већ је Христос чува. И уопште, не зависи све у овом животу само од нас. Зато пазите на себе и водите рачуна о свом здрављу! Верник зна да живи под Божјим погледом. И ако јесте, зашто би се превише бринуо? Сопствени греси – то је једини разлог за искуство. А остало – шта год да се деси, било какве потешкоће, било какве тешкоће – све има свој образовни и рекреативни програм.
О насиљу
Мене као свештеника више брине не однос према терористима – са њима је све јасно. Посебно ме брине брзина којом се особа од жртве претвара у агресора.
Сећам се једног веома занимљивог случаја, који ми је испричао војни тужилац, који је тражио да причестим његовог оца. Тада сам још служио као свештеник у Минску. Дакле, један војник је силовао младу девојку са посебном окрутношћу. А када су његови злочини прочитани у судници, девојчицина мајка је вриснула од ужаса. У том тренутку је одјекнуо пуцањ – оптужени је пао мртав. Стражар, који је такође све ово чуо, није издржао и пуцао је на овог ниткова.
Када је овом стражару већ суђено, сматрали су да су то емоције, стање страсти. И био је осуђен некако врло благо. Али мање од годину дана касније, тужилац се састао са овим момком, осуђеним за друго убиство. Урадио је то свесно. Чини се да он тражи истину и правду и спреман је да уништи неистину и неправду на било који начин, а с друге стране, и сам се разболи од овог безумља и почиње да чини зло још више него што је било.
Насиље рађа насиље.
***
Ако си терориста, онда ниси православац. Можете ли бити православни убица? Можеш бити убица, али у том случају ниси православац. На крају крајева, својим грехом ми сами себе уклањамо из састава Цркве.
О слободи
Уопште, слобода је основа хришћанског живота. Хришћанство је религија среће која даје слободу. Човек постаје срећан када је слободан. Не плаши се никога и ничега. Као што каже апостол Павле: шта ме може одвојити од љубави Божије? Смрт? Прогон? Сиромаштво? Глад и хладноћа? Да, ништа то не може! Што се тиче смрти, ово је само разлог за радост, ово је догађај који обећава рани сусрет са вољеним Христом.
Извор: О искрености, слободи и молитви (Из интервјуа са Правмиром у различитим годинама)
