ХРВФ (10.07.2023) – 26. јуна, Федерална опсерваторија за култове (ЦИАОСН/ИАЦССО), званично позната као „Центар за информације и савете о штетним културним организацијама” и креирао је закон од 2. јуна 1998. године (измењен и допуњен законом од 12. априла 2004. године), објавио је низ „Препоруке за помоћ жртвама култног утицаја".
У овом документу Опсерваторија истиче да је њен циљ „борба против нелегалних пракси култова“.
Илегална пракса култова
Прво, треба нагласити да је концепт „култа“ (сецте на француском) није део међународног права. Свака верска, духовна, филозофска, теистичка или нетеистичка група, или било који њен члан, може поднети жалбу због наводног кршења слободе вероисповести или уверења. Многи су то успешно урадили у европским земљама, укључујући и Европски суд за људска права на основу члана 9 Европске конвенције:
„Свако има право на слободу мисли, савести и вероисповести; ово право укључује слободу да промени своју веру или уверење и слободу, било сам или у заједници са другима, јавно или приватно, да испољава своју веру или уверење, у богослужењу, наставној пракси и обредима.”
Друго, култове је правно немогуће идентификовати. Објављивање листе од 189 могуће сумњивих група приложених Извештај белгијског парламента о култовима из 1998 био је у то време нашироко критикован због стигматизоване инструментализације, посебно, али не само од стране медија. Коначно је признато да нема никакву правну вредност и да се не може користити као правни документ на судовима.
Треће, Европски суд за људска права недавно је донео пресуду у случају Тончев и други против Бугарске од 13. децембра 2022. (бр 56862/15), супротстављајући евангелисте бугарској држави због дистрибуције од стране јавних органа брошуре која упозорава на опасне култове, укључујући њихову религију. Суд је посебно изјавио:
53 (...) Суд сматра да су термини коришћени у циркуларном писму и информативној белешци од 9. априла 2008. године – који су описивали одређене верске струје, укључујући евангелизацију, којој припадају удружења подносиоци представке, као „опасне верске култове” који су „у супротности са бугарским законодавство, права грађана и јавни ред” и чији састанци своје учеснике излажу „психичким поремећајима” (став 5. горе) – заиста могу бити схваћени као пежоративни и непријатељски. (…)
У овим околностима, чак и ако мере на које се жали нису директно ограничиле право пастора подносилаца представке или њихових истоверника да испољавају своју веру кроз богослужење и праксу, Суд сматра, у светлу своје горе наведене судске праксе (став 52. горе), да су ове мере могле имати негативне последице на вршење слободе вероисповести од стране припадника дотичних цркава.
Пресуда Европског суда за људска права у предмету Тончев и други против Бугарске од 13. децембра 2022. (бр 56862/15)
У ставу 52. пресуде наведени су други случајеви као што су „Леела Фордеркреис еВ и други против Немачке"И"Центар друштава за свест Кришне у Русији и Фролов против Русије“, у којој је Европски суд одбацио употребу погрдног израза „култ” и сада служи као судска пракса. Погледајте и коментар на пресуду Европског суда Массима Интровигнеа у Биттер Винтер под насловом „Европски суд за људска права: Владе не би требало да мањинске религије називају „култовима“".
Званична мисија Белгијске култне опсерваторије је стога суштински и врло јасно у супротности са Европским судом у стигматизацији такозваних „штетних култних организација“, што је очигледно погрдна формулација.
Законом је забрањено коришћење погрдних речи које циљају на хомосексуалце, Африканце или било које друге људске групе. Не би требало да буде другачије са верским или верским групама.
На крају, али не и најмање важно: По коме, како и по којим критеријумима „штетности” би „штетне култне организације” могле бити правно идентификоване?
Мандат Опсерваторије је такође суштински контрадикторан.
С једне стране, његова мисија је сузбијање такозваних „илегалних пракси“ култова, које стога морају бити квалификоване правоснажном пресудом, а не пре.
С друге стране, његова мисија је и „борба против штетних култних организација“, што се може урадити без икакве судске одлуке о групама које ће бити мета. Очигледно је да је овде у питању неутралност државе, поготово што су многи „култови“ или њихови припадници добили приличан број спорова у Стразбуру против европских држава на основу члана 9 Европске конвенције о заштити слободе вероисповести или уверења.
Мисија Белгијске опсерваторије за култ подложна жалби у Стразбуру
Ови аспекти мисије Опсерваторије можда неће издржати жалбу Европском суду.
Заиста, не треба заборавити изненађујуће колатералне ефекте недавне „обичне“ притужбе у вези са дискриминаторним опорезивањем коју је у Стразбуру поднела локална скупштина покрета Јеховиних сведока, коју Белгијска опсерваторија за култове и белгијске државне власти третирају као култ. Европски суд је потом оштро критиковао потпуни недостатак било каквог правног основа за државно признање верских и филозофских група, што није било део тужбе, и позвао Белгију да се придржава међународног права.
Дана 5. априла 2022. у предмету Конгрегација Јеховиних сведока Андерлехта и други против Белгије (пријава бр. 20165/20) о питању дискриминаторног опорезивања према Јеховиним сведоцима, одржан Европски суд за људска права, једногласно, да је било:
„кршење члана 14 (забрана дискриминације) у вези са чланом 9 (слобода мисли, савести и вероисповести) Европске конвенције о људским правима.
Такође је једногласно закључио да Белгија треба да исплати удружењу подносиоцу представке 5,000 евра (ЕУР) на име трошкова и издатака.
Суд је то такође приметио ни критеријуми за признавање ни поступак који води ка признавању вере од стране савезне власти нису били постављени у инструменту који задовољава захтеве приступачности и предвидивости, који су били својствени појму владавине.
Белгија је сада основала радну групу за ревизију а постериори државног признавања верских и филозофских организација. Белгија би требало боље да предвиди још једно питање своје култне политике и да следи пример Швајцарске са својим Центар за информације о веровањима (ЦИЦ).
