Успостављање територијалног суверенитета за сваку државу у свету је неопходност, у том погледу Азербејџан, враћањем контроле над Нагорно-Карабахом у септембру након муњевите офанзиве, може да тврди да је настојао да поврати свој територијални суверенитет изгубљен током претходни сукоб. Реконквиста би се могла посматрати као легитиман одговор на неприхватљиву статус куо ситуацију која је владала у региону дуги низ година, и као манифестација међународног права сваке земље да гарантује свој територијални интегритет. Регионална стабилизација је суштински елемент за Азербејџан. Поновно освајање Нагорно-Карабаха могло би се протумачити као покушај успостављања регионалне равнотеже и окончања сталног извора напетости. У том светлу, Азербејџан би могао да тврди да је неопходан чврст став да би се обезбедила стабилност и безбедност у региону.
Поред тога, недавна одлука Азербејџана да одбије учешће у преговорима о нормализацији са Јерменијом, који би требало да се одрже у Сједињеним Државама у новембру, повећала је тензије. Азербејџан се позива на „делимичан” став Вашингтона, наглашавајући тако сложеност савеза у региону. Одбијање Бакуа да се укључи у преговоре директан је одговор на догађаје од 19. септембра, што указује на то да тренутна ситуација захтева опипљив напредак на путу ка миру да би се вратила нормализација односа.
Амерички одговор и ризици од губитка посредовања
Реакција америчког саветника за националну безбедност, господина О'Брајена, подвлачи чврст став Сједињених Држава према Азербејџану после септембарских догађаја. Отказивање посета на високом нивоу и осуда акција Бакуа наглашавају решеност Сједињених Држава да се залажу за конкретан напредак ка миру. Међутим, одговор азербејџанског Министарства спољних послова, који сугерише да би овај једнострани приступ могао да доведе до тога да Сједињене Државе изгубе своју улогу посредника, наглашава геополитичке ризике који су инхерентни овој ситуацији.
Укључивање Европске уније и вишеструке препреке
Рунде преговора између јерменског премијера Никола Пашинијана и председника Азербејџана Илхама Алијева, уз посредовање Европске уније, одражавају сложеност ситуације. Међутим, одбијање Илхама Алијева да учествује у преговорима у Шпанији, позивајући се на пристрасну позицију Француске, поставља питања о способности ЕУ да игра неутралну посредничку улогу. Првобитно планирано присуство председника Европског савета Шарла Мишела, у пратњи француског председника Емануела Макрона и немачког канцелара Олафа Шолца, подвлачи значај европског посредовања.
Хуманитарни изазови и изгледи за мировни споразум
Територијални сукоб око Нагорно-Карабаха, масовно расељавање становништва и бег више од 100,000 Јермена у Јерменију наглашавају главне хуманитарне изазове повезане са сукобом. Никол Пашинијан, јерменски премијер, поново потврђује жељу Јеревана да потпише мировни споразум у наредним месецима, упркос тренутним потешкоћама. Лидери две бивше совјетске републике истакли су могућност свеобухватног мировног споразума до краја године, али ће то у великој мери зависити од решавања геополитичких препрека и спремности свих страна да се договоре. конструктивно се укључите у процес преговора.
Приоритет националног суверенитета
Став Азербејџана према међународним посредовањима, укључујући неповерење према медијацији коју Француска доживљава као „пристрасну“, може се тумачити као заштита националног суверенитета. Овај став може одражавати уверење да кључне одлуке у вези са решавањем сукоба треба да се доносе независно, чиме се очува национална аутономија и избегава штетно спољно мешање.
Дубока сложеност сукоба између Азербејџана и Јерменије. Динамика у игри, обликована страственим домаћим реакцијама, различитим међународним интервенцијама и сложеним регионалним импликацијама, ствара геополитички пејзаж који се стално мења. Хуманитарни изазови који проистичу из сукоба, као што су масовно расељавање становништва, наглашавају хитност усклађене акције.
Јасно је да се посредовање у овом осетљивом региону мора прилагодити нијансираној стварности, узимајући у обзир дубоку националну осетљивост, захтеве међународне дипломатије и очигледне хуманитарне императиве. Потрага за трајним решењем захтева деликатан баланс између ових различитих фактора, а препреке посредовању истичу потребу за стратешким и инклузивним приступом.
Коначно, потрага за миром у Нагорно-Карабаху захтева свеобухватну визију и спремност свих укључених страна да превазиђу разлике, покажу флексибилност и одлучно се укључе у конструктивне преговоре. Будућност региона ће зависити од способности домаћих и међународних актера да се вешто сналазе у овим сложеностима како би исковали пут ка трајном и мирном решењу.
