By Свети Атанасије Александријски
Глава КСНУМКС
Тако је он (Антоније) провео двадесетак година, вежбајући се. А после овога, када су многи имали горућу жељу и хтели да се такмиче са његовим животом, и када су дошли неки од његових познаника и насилно му провалили врата, тада је Антоније изашао као из неке светиње, упућен у тајне учења и богонадахнут. И тада се први пут показао са свог утврђеног места онима који су му долазили.
И видевши га, зачудише се да је његово тело у истом стању, да није угојено непокретношћу, нити ослабљено постом и борбом са ђаволима. Био је онакав каквог су га познавали пре његовог испосништва.
* * *
И многе од присутних који су пострадали од телесних болести, Господ је исцелио кроз њега. А друге је очистио од злих духова и дао Антонију дар говора. И тако је многе ожалошћене тешио, а друге, непријатељске, претварао у пријатеље, понављајући свима да ништа на свету не треба више волети од љубави Христове.
Обраћајући им се и саветујући их да се сете будућих добара и човечанства које нам је указао Бог, који није поштедео Сина Свога, него Га је дао за све нас, многе је убедио да прихвате монашки живот. И тако су се постепено појавили манастири у планинама, а пустиња је била насељена монасима који су напустили своје личне животе и пријавили се да живе на небу.
* * *
Једног дана, када су сви монаси дошли к њему и хтели да чују реч од њега, он им је рекао на коптском језику следеће: „Свето писмо је довољно да нас научи свему. Али добро је да једни друге храбримо у вери и укрепљујемо се речју. Ви као деца дођите и реците ми као отац шта знате. А ја, будући да сам старији од вас, поделићу са вама оно што знам и стекао из искуства.”
* * *
„Изнад свега, прва брига за све вас треба да буде: када почнете, да се не опустите и да не будете обесхрабрени у својим трудовима. И не говорите: „Остарели смо у аскетизму“. Али сваким даном све више повећавајте своју ревност, као да почињете први пут. Јер сав људски живот је веома кратак у поређењу са вековима који долазе. Дакле, цео наш живот је ништа у поређењу са вечним животом.”
„И свака ствар на свету се продаје за онолико колико вреди, и свако мења слично за слично. Али обећање вечног живота купује се за малу ствар. Јер страдања овога времена нису једнака слави која ће нам се открити у будућности”.
* * *
„Добро је помислити на речи апостола који је рекао: 'Умирем сваки дан.' Јер ако и ми живимо као да умиремо сваки дан, онда нећемо грешити. Ове речи значе: будити се сваки дан, мислећи да нећемо доживети вече. И опет, кад се спремимо за спавање, помислимо да се нећемо пробудити. Јер је природа нашег живота непозната и вођена је Провиђењем”.
„Када имамо овакав став ума и тако живимо сваки дан, нећемо ни грешити, ни имати жудњу за злом, нити ћемо се ни на кога љутити, нити скупљати блага на земљи. Али ако очекујемо да умиремо сваки дан, бићемо без имовине и свима ћемо све опростити. И нећемо нимало задржати нечисто задовољство, него ћемо се одвратити од њега када нас прође, борећи се свагда и имајући на уму дан страшног суда.
„И зато, полазећи и корачајући путем добротвора, потрудимо се више да дођемо до онога што нам предстоји. И нека се нико не врати као Лотова жена. Јер и Господ је рекао: „Нико ко је ставио руку своју на плуг и окренуо се назад није достојан за Царство небеско.
„Не бој се кад чујеш за врлину, и не чуди се тој речи. Јер оно није далеко од нас и није створено ван нас. Посао је у нама и лако га је урадити ако само желимо. Хелени напуштају своју отаџбину и прелазе мора да би научили науку. Међутим, не треба да напуштамо отаџбину ради царства небеског, нити да прелазимо преко мора ради добротвора. Јер нам је Господ од почетка рекао: „Царство небеско је у вама. Дакле, за врлину је потребна само наша жеља.'
* * *
И тако на тим планинама бејаху манастири у виду шатора, пуни божанствених певница, који су певали, читали, постили, молили се ведра срца са надом у будућност и радили на давању милостиње. Имали су и љубав и договор међу собом. И заиста, видело се да је ово посебна земља побожности према Богу и правде према људима.
Јер није било неправедних и неправедних, није било тужбе цариника, већ скупа пустињака и једне мисли за врлину за све. Зато, када је неко поново видео манастире и овако добар ред монаха, узвикнуо је и рекао: „Како су лепи шатори твоји, Јакове, твоји станови, Израиљу! Као сеновите долине и као баште око реке! И као дрво алоје, које је Господ посадио у земљи, и као кедрови крај вода!“ (Бр. 24:5-6).
Глава КСНУМКС
Након тога на Цркву је напао прогон који се догодио за време Максиминове владавине (емп. Макиминус Даиа, прим. прим.). А кад свети мученици доведоше у Александрију, онда за њима пође и Антоније, изишавши из манастира говорећи: Хајде да се боримо, јер нас зову, или да сами видимо борце. И имао је велику жељу да постане сведок и мученик у исто време. И не желећи да се преда, служио је исповедницима по рудницима и по затворима. Велика је била његова ревност да подстакне такозване борце на двору на спремност на жртву, да дочекује мученике и прати их до смрти.
* * *
А судија, видећи његову неустрашивост и неустрашивост својих сапутника, као и њихову ревност, нареди да се нико од монаха не појави у суду, нити да остане у граду. Тада су сви његови пријатељи одлучили да се сакрију тог дана. Али Антонија је то тако мало узнемиравало да је чак опрао своју хаљину, а сутрадан је стајао први, показујући се пред намесником у свом свом достојанству. Сви су се томе зачудили, а видео је и гувернер, када је пролазио са својим одредом војника. Антоније је стајао мирно и неустрашив, показујући нашу хришћанску храброст. Јер је и сам хтео да буде сведок и мученик, као што смо горе рекли.
* * *
Али пошто није могао да постане мученик, изгледао је као човек који је туговао за тим. Међутим, Бог га је сачувао на корист нама и другима, да би у подвигу који се и сам научио из Писма, постао учитељ многима. Јер самим погледом на његово понашање многи су покушали да постану имитатори његовог начина живота. А када су прогони коначно престали и блаженопочивши епископ Петар постао мученик (311. године – прим. прим.), онда је напустио град и поново се повукао у манастир. Ту се, као што је познато, Антоније одао великом и још строжијем подвигу.
* * *
И тако, повукавши се у осаму, и ставивши себи за задатак да неко време проведе тако да се не појави пред народом, нити прими некога, дође к њему један војсковођа по имену Мартинијан, који му наруши мир. Овај војсковођа имао је ћерку коју су мучили зли духови. И док је дуго чекао на вратима и преклињао Антонија да изађе да се помоли Богу за своје дете, Антоније не даде да се отворе врата, већ провири одозго и рече: „Човече, зашто ми дајеш таква главобоља са твојим плачем? Ја сам особа као ти. Али ако верујете у Христа, коме ја служим, идите и молите се, и како верујете, тако ће и бити.” А Мартинијан, поверовавши одмах и обративши се Христу за помоћ, отиде и његова ћерка се очисти од злог духа.
И многа друга дивна дела учинише кроз њега Господ, који каже: Иштите и даће вам се! (Мт. 7:7). Тако да су, а да он не отвори врата, многи од страдалника, само седећи пред његовим пребивалиштем, веровали су, усрдно се молили и били исцељени.
ПОГЛАВЉЕ ПЕТО
Али зато што је видео себе узнемиреног од многих и није био остављен да живи у скиту, како је хтео по сопственом схватању, а и зато што се плашио да се не погорди делима која Господ чини кроз њега, или да неко други би му тако нешто помислио, одлучио је и кренуо да оде у Горњу Тебаиду код људи који га не познају. И узевши од браће хлеб, седе на обали реке Нил и гледаше да ли ће проћи нека лађа да се он укрца и пође с њим.
Док је тако размишљао, чуо се глас одозго: „Антонио, где ћеш и зашто?“. А он, чувши глас, није се постидио, јер је навикао да га тако зову, и одговори речима: „Пошто ме гужва не оставља на миру, зато желим да идем у Горњу Тебаиду због многих главобоља. које сам изазвао од овдашњих људи, а посебно зато што од мене траже ствари које су изван мојих моћи.” А глас му рече: „Ако желиш да имаш прави мир, иди сада дубље у пустињу.
А када је Антоније упитао: „А ко ће ми показати пут, јер га не познајем?“, глас га је одмах упутио на неке Арапе (Копти, потомци старих Египћана, разликују се од Арапа и по својој историји и својом културом, прим. ур.), који су се управо спремали да путују овим путем. Одлазећи и приближавајући им се, Антоније их замоли да пођу с њима у пустињу. И они су га, као по наређењу промисли, благонаклоно прихватили. Путовао је са њима три дана и три ноћи док није дошао на врло високу планину. Бистра вода, слатка и веома хладна, извире испод планине. А напољу је било равно поље са неколико урминих палми које су без људске бриге давале плод.
* * *
Антонију, доведеном од Бога, волео је то место. Јер ово је било исто место које му је показао Онај који му је говорио на обали реке. И најпре, добивши хлеб од својих сапутника, остаде у гори сам, без икога са собом. Зато што је коначно стигао до места које је препознао као свој дом. А сами Арапи, видевши Антонијеву ревност, тада су намерно прошли тим путем и са радошћу му донели хлеб. Али имао је и оскудну, али јефтину храну од урминих палми. Сходно томе, када су браћа сазнала за то место, они су се, као деца која се сећају свог оца, старала да му пошаљу храну.
Међутим, када је Антоније схватио да се тамо неки људи муче и муче за овај хлеб, сажалио се на монахе, помислио је у себи и замолио неке од оних који су му долазили да му донесу мотику и секиру и нешто жита. И кад му се све ово донесоше, обиђе земљу око планине, нађе једно сасвим мало место погодно за намену и стаде да га обрађује. И пошто је имао довољно воде за наводњавање, посејао је пшеницу. И то је радио сваке године, живећи од тога. Било му је драго што на овај начин никоме неће досадити и што је у свему пазио да не оптерећује друге. После тога, међутим, видећи да му још увек долазе неки људи, засадио је и мало шаша, да би се посетилац мало олакшао у напорима са тешког пута.
* * *
Али у почетку су животиње из пустиње, које су долазиле да пију воду, често оштетиле његове узгајане и посејане усеве. Антоније је кротко ухватио једну од звери и рекао им свима: „Зашто ми чините зло кад ја вама не чиним зло? Одлазите и у име Божије не приближавајте се овим местима!”. И од тог времена, као уплашени наредбом, више се нису приближавали месту.
Тако је живео сам у унутрашњости планине, посвећујући своје слободно време молитви и духовним вежбама. А браћа која су му служила замолише га: долази сваки месец да му доносим маслине, сочиво и уље. Јер је већ био старац.
* * *
Једном када су га монаси замолили да сиђе до њих и посети их накратко, отпутовао је са монасима који су му дошли у сусрет, и они су натоварили хлеб и воду на камилу. Али ова пустиња је била потпуно безводна, и није било воде за пиће, осим само на оној планини где је био његов стан. А пошто им није било воде на путу, а било је веома вруће, сви су ризиковали да се изложе опасности. Стога, пошто су обишли многа места и нису нашли воду, нису могли даље и легли на земљу. И пустили су камилу, очајавајући себе.
* * *
Међутим, старац се, видевши све у опасности, дубоко ожалостио и у својој тузи се мало повукао од њих. Ту је клекнуо, склопио руке и почео да се моли. И одмах је Господ учинио да вода потече тамо где је стајао да се моли. Тако су, после пића, сви оживели. И напунивши врчеве, потражише камилу и нађоше је. Дешавало се да се конопац намота око камена и заглави на том месту. Затим су је узели и напојили, ставили врчеве на њу, и прошли остатак пута неповређени.
* * *
А када је стигао до спољашњих манастира, сви су га погледали и поздравили га као оца. А он као да је из шуме донео неке намирнице, поздрави их топлим речима, као што се дочекују гости, и узврати им помоћу. И опет настаде радост на гори и надметање за напредак и охрабрење у заједничкој вери. Штавише, и он се обрадова, видећи, с једне стране, ревност монаха, а с друге, своју сестру, која је била стара у девствености и такође је била вођа других девственика.
После неколико дана поново је отишао у планине. А онда су му многи долазили. Чак су се и неки болесни усудили да се попну. И свим монасима који су му долазили, он је непрестано давао овај савет: да верују у Господа и да Га љубе, да се чувају нечистих помисли и плотских наслада, да се клоне празнословља и да се непрестано моле.
ШЕСТО ПОГЛАВЉЕ
И у својој вери беше вредан и сасвим достојан дивљења. Јер он никада није комуницирао ни са расколницима, следбеницима Мелетијевим, јер је од почетка знао њихову злобу и њихово отпадништво, нити је пријатељски разговарао са манихејцима или са другим јеретицима, осим што их је поучавао, мислећи и изјављивање да је пријатељство и општење са њима штета и разарања за душу. Тако и он се гнушаше јереси аријанаца, и заповеди свима да им се не приближавају, нити да прихвате њихово лажно учење. А када му једном дође неки од безумних аријанаца, он их, испитавши их и утврди да су зли људи, истера их из горе, говорећи да су њихове речи и мисли горе од змијског отрова.
* * *
А када су својевремено Аријевци лажно изјавили да он мисли исто као и они, онда је био огорчен и веома љут. Затим је сишао с горе, јер су га позвали епископи и сва браћа. И када је ушао у Александрију, он је пред свима осудио аријанце, говорећи да је то последња јерес и претеча Антихриста. И учио је народ да Син Божији није творевина, него да је Реч и Премудрост и да је од суштине Оца.
И сви се обрадоваше кад чују како такав човек проклиње јерес против Христа. И људи из града су се окупили да виде Антонија. Грци незнабошци и сами њихови такозвани свештеници дошли су у цркву говорећи: „Хоћемо да видимо човека Божијег. Јер су му сви тако говорили. И зато што је и тамо Господ кроз њега многе очистио од злих духова и исцелио луде. А многи, чак и незнабошци, само су хтели да додирну старца, јер су веровали да ће од тога имати користи. И заиста, за тих неколико дана толико људи је постало хришћанима колико он једва да је видео да је ико постао за целу годину.
* * *
А када је кренуо да се враћа и ми смо га пратили, пошто смо стигли до градске капије, једна жена повиче иза нас: „Чекај, човече Божији! Моју ћерку страшно муче зли духови. Чекај, молим те, да се не повредим док трчим.” Чувши ово, и испрошен од нас, старац пристаде и застаде. А када се жена приближи, девојка се баци на земљу, и пошто се Антоније помоли и спомене име Христово, девојка се пробуди исцељена, јер ју је нечисти дух напустио. Тада је мајка благословила Бога и сви су се захвалили. И радовао се, идући у гору као своме дому.
Напомена: Ово житије написао је свети Атанасије Велики, архиепископ александријски, годину дана после упокојења преподобног Антонија Великог († 17. јануара 356), односно 357. године на захтев западних монаха из Галије (д. Француска) и Италија, где је архиепископ био у егзилу. Она је најтачнији извор за живот, подвиге, врлине и стваралаштво Светог Антонија Великог и одиграла је изузетно важну улогу у успостављању и процвату монашког живота како на Истоку тако и на Западу. На пример, Августин у својим Исповестима говори о снажном утицају овог живота на његово обраћење и усавршавање у вери и побожности.
