By Свети Атанасије Александријски
Глава КСНУМКС
Антоније је по рођењу био Египћанин, од племенитих и прилично богатих родитеља. И сами су били хришћани и он је хришћански васпитан. И док је био дете, васпитавали су га родитељи, не знајући ништа осим њих и њиховог дома.
* * *
Када је одрастао и постао млад, није могао да поднесе проучавање светских наука, већ је желео да буде ван друштва дечака, имајући сву жељу да живи по ономе што је записано о Јакову, просто у свом дому.
* * *
Тако се појавио у храму Господњем заједно са својим родитељима међу верницима. И није био неозбиљан као дечак, нити је постао охол као човек. Али он је такође послушао своје родитеље, и одао се читању књига, задржавајући корист од њих.
* * *
Нити је родитеље, попут дечака у умереним материјалним приликама, гњавио за скупом и разноликом храном, нити је тражио њене ужитке, већ се задовољавао само оним што је добио, и ништа више није желео.
* * *
Након смрти родитеља, остао је сам са својом малом сестром. А он је тада имао око осамнаест или двадесет година. И бринуо се о сестри и кући сам.
* * *
Али још није прошло шест месеци од смрти његових родитеља, и, идући по свом обичају у храм Господњи, размишљао је, ходајући концентрисан у својим мислима, како су апостоли све оставили и пошли за Спаситељем; и како су ти верници, по ономе што је написано у Делима апостолским, продавши своје имање, донели своју вредност и положили је пред ноге апостолима да би поделили потребитима; каква и колика је нада за такве на небу.
* * *
Размишљајући то у себи, уђе у храм. И догоди се тада да се читало Јеванђеље, и чуо је како Господ рече богаташу: „Ако хоћеш да будеш савршен, иди и продај све што имаш и дај сиромасима; и дођи за мном, и имаћеш благо небеско’.
* * *
И као да је од Бога примио успомену и помисао на свете апостоле и првовернике, и као да је Јеванђеље прочитано посебно за њега – одмах је изашао из храма и дао својим сусељанима имања која је имао од његови преци (имао је триста јутара ораница, врло фино) да ни у чему не би сметали ни њему ни његовој сестри. Затим је продао сву преосталу покретну имовину коју је имао, и сакупивши довољну суму новца, поделио је сиромасима.
* * *
Задржао је мало имања за своју сестру, али када су поново ушли у храм и чули Господа да говори у Јеванђељу: „Не брини за сутра“, није могао више да издржи – изашао је и поделио ово људима просечне ситуације. И поверивши своју сестру познатим и верним девицама, — дајући је на васпитање у девичанској кући, — он се сам од сада предаје подвижничком животу ван своје куће, усредсређујући се на себе и водећи строги живот. Међутим, тада у Египту још увек није било сталних манастира, а ниједан пустињак није познавао далеку пустињу. Ко је желео да се продуби, вежбао је сам недалеко од свог села.
* * *
Био је, дакле, у оближњем селу један старац који је од младости водио монашки живот. Када га је Антоније угледао, почео је да му парира по доброти. И од почетка је и он почео да живи у местима близу села. И чувши тамо за једнога који је живео врлинским животом, отишао је и тражио га као мудра пчела, и није се враћао на своје место док га није видео; а затим се, као да је узимао нешто од тога на свом путу ка врлини, поново тамо вратио.
* * *
Тако је показао највећу жељу и највећу ревност да се вежба у строгости овог живота. Радио је и рукама, јер је чуо: „Ко не ради, нека не једе“. И шта год је зарадио, делом је трошио на себе, делом на потребите. И молио се без престанка, јер је научио да се морамо непрестано молити у себи. Био је толико пажљив у читању да ништа од написаног није пропустио, већ је све задржао у сећању, и на крају је то постало његова сопствена мисао.
* * *
Имајући овакво понашање, Антонија су сви волели. И врлинским људима којима је ишао, искрено се повиновао. У себи је проучавао предности и користи труда и живота сваког од њих. И посматрао је шарм једног, постојаност у молитвама другог, спокојство трећег, човекољубље четвртог; присуствовао другоме у бдењу, а другоме у читању; чудио се једном његовом стрпљењу, другом његовом посту и сеџди; другог је подражавао кротошћу, другога добротом. И он је подједнако пазио на побожност према Христу и на љубав свих једних према другима. И тако испуњен, вратио се на своје место, где је сам кренуо. Укратко, сабирајући у себи добро од свих, трудио се да их у себи манифестује.
Али ни према себи једнакима по годинама није се показивао завидан, осим што није могао бити инфериорнији од њих у врлини; и то је учинио тако да никога није растужио, него да су му се и они радовали. Тако су га сви добри људи насеља, са којима је имао опћење, видећи га тако, називали богољубивим, и поздрављали га, једни као сина, а други као брата.
Глава КСНУМКС
Али непријатељ добра – завидљиви ђаво, видевши такву иницијативу у младићу, није то могао да толерише. Али оно што је имао обичај да чини са свима, предузео је и против њега. И прво га је искушавао да га одврати од пута којим је кренуо, усађујући му сећање на своја имања, бригу о сестри, породичне везе, љубав према новцу, љубав према слави, задовољство. разноврсности хране и осталих чари живота, и на крају – грубости добротвора и колико је труда за то потребно. Томе је додао и физичку слабост и дуго време да постигне циљ. Уопште, он је у свом уму пробудио читав вртлог мудрости, желећи да га одврати од његовог правог избора.
* * *
Али када је безбожник угледао себе немоћног против Антонијеве одлуке, и више од тога – поражен својом чврстоћом, збачен својом силном вером, и пао својим непоколебљивим молитвама, тада је кренуо у борбу другим оружјем против младића, као ноћ време га је плашио свакојаком буком, а дању га је толико нервирао да су они који су посматрали са стране схватили да се између њих двојице води свађа. Један је усађивао нечисте мисли и идеје, а други их је уз помоћ молитава претварао у добре и постом крепио тело. Ово је била прва Антонијева битка са ђаволом и његов први подвиг, али је то више био подвиг Спаситеља у Антонију.
Али ни Антоније није пустио злог духа који је савладао, нити је непријатељ, поражен, престао да поставља заседе. Зато што је овај непрестано лутао около као лав тражећи неку прилику против њега. Зато је Антоније одлучио да се навикне на строжији начин живота. И тако се толико посветио бдењу да је често целе ноћи проводио не спавајући. Јели једном дневно након заласка сунца. Понекад чак и свака два дана, а често једном у четири дана узимао је храну. У исто време, храна му је била хлеб и со, а пиће само вода. О месу и вину не треба ни говорити. За спавање се задовољавао простирком од трске, најчешће лежећи на голој земљи.
* * *
Пошто се тако уздржао, Антоније је отишао на гробље, које се налазило недалеко од села, и наредивши једном од својих познаника да му ретко доноси хлеб – једном у много дана, ушао је у један од гробова. Његов познаник је затворио врата за собом и он је остао сам унутра.
* * *
Тада је зли, не могавши то да издржи, једне ноћи дошао са читавом гомилом злих духова и толико га тукао и гурао да га је оставио да лежи на земљи занемелог од туге. Сутрадан је дошао познаник да му донесе хлеб. Али чим је отворио врата и видео га како лежи на земљи као мртваца, подигао га је и однео у сеоску цркву. Тамо га је положио на земљу, а многи рођаци и сељани су седели око Антонија као око мртваца.
* * *
Када је у поноћ Антоније дошао себи и пробудио се, видео је да сви спавају, а да је будан само познаник. Затим му је климнуо главом да дође до њега и замолио га да га покупи и врати на гробље, а да никога не пробуди. Тако га је тај човек однео, и након што су врата затворена, као и раније, опет је остао сам унутра. Није имао снаге да устане од удараца, али је легао и молио се.
А после молитве рече у сав глас: „Ево ме – Антоније. Не бежим од твојих удараца. Чак и ако ме још мало победиш, ништа ме неће одвојити од моје љубави према Христу.” А онда је запевао: „Кад би се и цео пук стао против мене, срце моје не би се плашило.
* * *
И тако подвижник помисли и изговори ове речи. А зли непријатељ добра, задивљен што се овај човек и после удараца усудио да дође на исто место, дозва своје псе и, прснувши од гнева, рече: „Видите да ударцима не можете да га изморемо, али се ипак усуђује да говори против нас. Поступимо на други начин против њега!".
Онда су ноћу стварали тако јаку буку да се чинило да се цело место тресло. А демони као да су срушили четири зида јадне собице, остављајући утисак да продиру кроз њих, преображени у обличје животиња и гмизаваца. И одмах се место испунило визијама лавова, медведа, леопарда, бикова, змија, аспида и шкорпиона, вукова. И сваки се од њих кретао на свој начин: лав је рикао и хтео да га нападне, бик се претварао да га боде роговима, змија је пузала не стигавши до њега, а вук је покушавао да баци на њега. И гласови свих ових духова били су страшни, а њихов бес ужасан.
А Антоније, као од њих тучен и убоден, јецао је од телесних болова које је доживљавао. Али он је задржао ведар дух и, ругајући им се, рекао је: „Кад би у вама било снаге, било би довољно да неко од вас дође. Али пошто вас је Бог лишио моћи, зато, иако вас је толико, само покушавате да ме уплашите. Доказ ваше слабости је што сте усвојили слике занемених бића.’ Поново испуњен храброшћу, рекао је: „Ако можеш, и ако си заиста добио власт нада мном, не одлажи, него нападај! Ако не можете, зашто се узалуд трудити? Наша вера у Христа је за нас печат и тврђава сигурности”. А они, учинивши још много покушаја, шкргуташе зубима против њега.
* * *
Али ни у овом случају Господ није стајао по страни од Антонијевог подвига, већ му је притекао у помоћ. Јер када је Антоније подигао поглед, видео је као да је кров отворен, и зрак светлости сиђе до њега. И у тај час демони постадоше невидљиви. А Антоније уздахну, ослобођен муке, и упита виђење које се појави, говорећи: „Где си био? Зашто ниси дошао од почетка да окончаш моју муку?”. И зачуо му се глас: „Антоније, био сам овде, али сам чекао да видим твоју борбу. А након што храбро стојиш и не будеш поражен, ја ћу увек бити твој заштитник и учинити те познатим по целој земљи.’
Кад је то чуо, устао је и помолио се. И толико је ојачао да је осетио да има више снаге у телу него што је имао раније. И тада му је било тридесет пет година.
* * *
Сутрадан је изашао из свог скровишта и био је још боље смештен. Отишао је у шуму. Али опет непријатељ, видећи његову ревност и желећи да га омете, баци му на пут лажну слику великог сребрног тањира. Али Антоније, схвативши лукавство злога, застаде. И видевши ђавола у посуди, укори га говорећи јелу: „Где је у пустињи јело? Овај пут је непроходан и од људских корака нема ни трага. Ако је од некога пао, није могао проћи незапажено, јер је веома велик. Али и онај ко га је изгубио би се вратио, тражио и нашао, јер је место пусто. Овај трик је од ђавола. Али ти се нећеш мешати у моју добру вољу, ђаволе! Јер ово сребро мора с тобом у пропаст!”. И чим је Антоније изговорио ове речи, посуда је нестала као дим.
* * *
И пратећи своју одлуку све чвршће, Антоније је кренуо у планину. Пронашао је утврђење низ реку, пусто и пуно разних гмизаваца. Тамо се преселио и остао. А гмизавци, као да их је неко потерао, одмах побегну. Али је оградио улаз и ставио хлеб на шест месеци (тако раде Тивијани и често хлеб остане неоштећен по целу годину). Имао си и воде унутра, па се он учврстио као у некој непролазној светињи и остао сам унутра, а да он није изашао и видео да ико тамо долази. Само два пута годишње примао је хлеб одозго, преко крова.
* * *
И пошто није дозволио познаницима који су му долазили да уђу унутра, они су, често проводећи дане и ноћи напољу, чули нешто попут гомиле која се бучи, удара, изриче сажаљиве гласове и плаче: „Одлазите са нас места! Какве ти везе имаш са пустињом? Не подносите наше трикове."
Они напољу су прво мислили да су то неки људи који се туку са њим и да су ушли у њега неким степеницама. Али када су провирили кроз рупу и нису видели никога, схватили су да су ђаволи, уплашили се и позвали Антонија. Одмах их је чуо, али се није уплашио ђавола. И пришавши вратима позва народ да иде и да се не плаши. Јер, рече он, ђаволи воле да се шале са онима који се боје. „Али ти се прекрсти и иди тихо, а њих пусти да се играју. И тако пођоше, оковани знаком крста. И он остаде и никако га демони не нашкоде.
(наставиће се)
Напомена: Ово житије написао је свети Атанасије Велики, архиепископ александријски, годину дана после упокојења преподобног Антонија Великог († 17. јануара 356), односно 357. године на захтев западних монаха из Галије (д. Француска) и Италија, где је архиепископ био у егзилу. Она је најтачнији извор за живот, подвиге, врлине и стваралаштво Светог Антонија Великог и одиграла је изузетно важну улогу у успостављању и процвату монашког живота како на Истоку тако и на Западу. На пример, Августин у својим Исповестима говори о снажном утицају овог живота на његово обраћење и усавршавање у вери и побожности..
