Свети Тихон Задонски
26. Странац или луталица
Ко је напустио свој дом и Отаџбину и живи на туђини, тамо је странац и скитница, као што је и Рус који је у Италији или у некој другој земљи тамо странац и скитница. Такав је и хришћанин, удаљен из небеске Отаџбине и који живи у овом смутном свету, странац и луталица. Свети Апостол и верни народ о томе кажу: „Немамо овде сталног града, него тражимо будућност“ (Јевр. КСНУМКС: КСНУМКС). И свети Давид ово исповеда: „Странац сам с Тобом и туђ, као и сви оци моји“ (Пс. КСНУМКС: КСНУМКС). И још се моли: „Ја сам странац на земљи; не скривај од мене заповести Своје“ (Пс. КСНУМКС: КСНУМКС). Луталица, живећи на туђини, улаже све напоре да уради и оствари оно због чега је дошао у туђину. Дакле, хришћанин, призван речју Божијом и обновљен светим Крштењем у живот вечни, труди се да не изгуби живот вечни, који се овде у овом свету или стиче или губи. Луталица живи у туђини са великим страхом, јер је међу странцима. Тако и хришћанин, живећи у овом свету, као на туђини, плаши се и чува се свега, то јест духова зла, демона, греха, чари света, злих и безбожних људи. Сви се клоне луталице и удаљавају се од њега, као од неког другог осим себе и странца. Исто тако сви мирољубиви и синови овога века отуђују правог хришћанина, удаљавају га и мрзе га, као да није њихов и да им је супротан. О томе Господ говори: „Кад бисте били од света, свет би волео своје; А пошто нисте од света, него вас ја изабрах од света, зато вас свет мрзи“ (Јн. 15). Море, како кажу, не држи мртво тело у себи, већ га избацује. Тако нестални свет, као море, тера побожну душу, као да је умрла за свет. Љубитељ мира је драго дете свету, док је онај који презире свет и његове љупке пожуде непријатељ. Луталица не оснива ништа непокретно, односно никакве куће, ни баште, ни било шта слично, на туђини, осим онога што је неопходно, без чега се не може живети. Дакле, за правог хришћанина, све је на овом свету непокретно; све на овом свету, укључујући и само тело, биће остављено. О томе говори свети апостол: „Јер ништа не донесмо на свет; Јасно је да из тога не можемо ништа научити“ (1 Тим. КСНУМКС: КСНУМКС). Дакле, прави хришћанин не тражи ништа у овом свету осим онога што је потребно, говорећи апостолу: „Имајући храну и одећу, бићемо задовољни овим“ (1 Тим. КСНУМКС: КСНУМКС). Покретне ствари, као што су новац и добра, луталица шаље или носи у своју Отаџбину. Дакле, за правог хришћанина, покретне ствари у овом свету, које може понети са собом и понети у будући век, су добра дела. Он се труди да их сакупи овде, живећи у свету, као духовни трговац, духовна добра, и донесе их у своју небеску Отаџбину, и са њима се појави и појави пред Оцем Небеским. Господ нас о томе опомиње, хришћане: „Сабирајте себи благо на небу, где ни мољац ни рђа не уништавају, и где лопови не подваљују и не краду“ (Матеј 6:20). Синови овога века брину о смртном телу, а побожне душе брину о бесмртној души. Синови овога века траже своја временска и земаљска блага, али побожне душе теже вечним и небеским стварима и желе такве благослове да „око не виде, ухо не чу, и ништа не уђе у срце човечије“ (1 Кор. . 2:9) . Гледају на ово благо, по вери невидљиво и несхватљиво, а занемарују све земаљско. Синови овог доба покушавају да постану познати на земљи. Али прави хришћани траже славу на небу, где им је Отаџбина. Синови овог доба украшавају своја тела разним одеждама. А синови Царства Божијег украшавају бесмртну душу и облаче се, по упозорењу апостола, „милосрђем, добротом, смирењем, кротошћу, дуготрпљивошћу“ (Кол. КСНУМКС: КСНУМКС). И зато су синови овога века бесмислени и луди, јер траже нешто што само по себи није ништа. Синови царства Божијег су разумни и мудри, јер им је стало до тога шта вечно блаженство садржи у себи. Досадно је скитници живети у туђини. Дакле, досадно је и жалосно за правог хришћанина да живи у овом свету. У овом свету он је свуда у изгнанству, тамници и месту изгнанства, као да је уклоњен из небеске Отаџбине. „Тешко мени“, каже свети Давид, „што је дуг живот мој у изгнанству“ (Пс. КСНУМКС: КСНУМКС). Тако се други свети жале и уздишу због овога. Луталица, иако је досадно живети на туђини, ипак живи зарад потребе због које је напустио своју Отаџбину. Исто тако, иако је за правог хришћанина жалосно живети у овом свету, док год Бог заповеда, он живи и трпи ово лутање. Луталица увек има у уму и сећању своју Отаџбину и свој дом, и жели да се врати у своју Отаџбину. Јевреји, који су били у Вавилону, увек су имали своју Отаџбину, Јерусалим, у својим мислима и сећањима, и жарко су желели да се врате у своју Отаџбину. Тако прави хришћани у овом свету, као на рекама вавилонским, седе и плачу, сећајући се небеског Јерусалима – Небеске Отаџбине, и подижу своје очи на њу са уздисањем и плачем, и желе да дођу тамо. „Зато уздишемо, желећи да се обучемо у своје небеско пребивалиште“, уздише свети Павле са вернима (2 Кор. КСНУМКС: КСНУМКС). За синове овога века, зависне од света, свет је као отаџбина и рај, и зато не желе да се одвоје од њега. Али синови царства Божијег, који су срца своја од света одвојили и којекакве туге у свету трпе, желе да дођу у ту Отаџбину. За правог хришћанина живот у овом свету није ништа друго до непрестано страдање и крст. Када се луталица врати у отаџбину, у свој дом, породица, комшије и пријатељи му се радују и поздрављају његов сигуран долазак. Тако, када хришћанин, завршивши своја лутања по свету, дође у небеску Отаџбину, њему се радују сви Анђели и сви свети житељи небеса. Луталица који је дошао у Отаџбину и свој дом живи у сигурности и смирује се. Тако се хришћанин, ушавши у небеску Отаџбину, смирује, живи у сигурности и ничега се не плаши, радује се и радује свом блаженству. Одавде видиш, Хришћанине: 1) Наш живот у овом свету није ништа друго до лутање и сеобе, као што Господ каже: „Ви сте странци и досељеници преда мном“ (Лев. КСНУМКС: КСНУМКС). 2) Наша истинска Отаџбина није овде, него на небесима, и за њу смо створени, Крштењем обновљени и Речју Божијом призвани. 3) Ми, као позвани на небеске благослове, не треба да тражимо земаљска добра и да се држимо њих, осим онога што је неопходно, као што су храна, одећа, дом и остало. 4) Човек хришћанин који живи у свету нема шта да жели више од вечног живота, „јер где је благо твоје, тамо ће бити и срце твоје“ (Матеј 6:21). 5) Ко хоће да се спасе, нека се у срцу своме одвоји од света док му душа не оде од света.
27. Грађанин
Видимо да се у овом свету човек, без обзира где живи и где се налази, назива становником или грађанином града у коме има свој дом, на пример, становник Москве је Московљанин, Новгородац је Новгородски и тако даље. Исто тако, прави хришћани, иако су у овом свету, ипак имају град у небеској Отаџбини, „чији је Бог уметник и Градитељ“ (Јевр. 11:10). И они се зову грађани овог града. Овај град је небески Јерусалим, који је свети апостол Јован видео у свом откривењу: „Град беше чисто злато, као чисто стакло; градска улица је чисто злато, као прозирно стакло; и граду не треба ни сунце ни месец да га осветли, јер га је осветлила слава Божија, и Јагње је светиљка његово“ (Откр. 21:18, 21, 23). На његовим улицама непрестано се пева слатка песма: "Алилуја!" (Види Откр. 19:1, 3, 4, 6). „Нико нечист неће ући у овај град, нити ко чини гадости и лажи, него само они који су уписани у Јагњетову књигу живота“ (Откр. 21:27). „А споља су пси, и врачари, и блудници, и убице, и идолопоклоници, и сви који воле и чине безакоње“ (Откр. 22:15). Прави хришћани се називају грађанима овог лепог и светлог града, иако лутају по земљи. Тамо имају своја пребивалишта која им је припремио Исус Христ, њихов Откупитељ. Ту подижу своје духовне очи и уздахе од својих лутања. Пошто ништа нечисто неће ући у овај град, као што смо видели горе, „очистимо се“, љубљени хришћане, „од сваке прљавштине тела и духа, савршавајући светост у страху Божијем“, према апостолском савету (2 Кор. 7:1). И да будемо грађани овога блаженог града, и, напустивши овај свет, да се удостојимо да уђемо у њега, благодаћу Спаситеља нашега Исуса Христа, Њему слава са Оцем и Светим Духом у векове. Амин.
Извор: Свети Тихон Задонски, „Духовно благо сакупљено из света“.
