о. Јохн Боурдин
После опаске да Христос није напустио параболу „о отпору злу силом“, почео сам да се убеђујем да у хришћанству нема војника-мученика погубљених зато што су одбили да убију или узму оружје.
Мислим да је овај мит настао појавом империјалне верзије хришћанства. Кажу да су ратници мученици погубљени само зато што су одбили да принесу жртву божанствима.
Заиста, међу њима је било оних који су потпуно одбијали да се боре и убијају, као и оних који су се борили са паганима, али су одбијали да употребе оружје против хришћана. Није прихватљиво усмеравати пажњу на то зашто настаје тако упоран мит.
На срећу, сачувана су дела мученика у којима су довољно детаљно описани процеси првих хришћана (укључујући и војнике).
Нажалост, мало их руских православаца познаје, а још мање их проучава.
У ствари, житија светих препуна су примера приговора савести на служење војног рока. Дозволите ми да се сетим неколико.
Управо због одбијања служења војног рока 295. године погинуо је свети ратник Максимилијан. Препис његовог суђења сачуван је у његовом Мартирологу. На суду је изјавио:
"Не могу да се борим за овај свет... Кажем вам, ја сам хришћанин."
У одговору, проконзул је истакао да су хришћани служили у римској војсци. Максимилијан одговара:
„То је њихов посао. Ја сам такође хришћанин и не могу да служим.”
Исто тако, свети Мартин Турски је напустио војску након што се крстио. Наводи се да је био позван код Цезара ради уручења војне награде, али је одбио да је прими, рекавши:
„До сада сам ти служио као војник. Сада да служим Христу. Дајте награду другима. Они намеравају да се боре, а ја сам Христов војник и није ми дозвољено да се борим.”
У сличној ситуацији био је и новопреобраћени стотник свети Маркел, који је за време гозбе одбацио своје војничке почасти речима:
„Служим Исусу Христу, вечном Краљу. Нећу више служити твом цару, и презирем обожавање твојих богова од дрвета и камена, који су глуви и неми идоли.'
Сачуван је и материјал са процеса против Светог Маркела. Извештава се да је на овом суду изјавио да „... не доликује да хришћанин који служи Господу Христу служи у војскама света.
Због одбијања војне службе из хришћанских разлога канонизовани су свети Киби, свети Кадок и свети Теаген. Овај последњи пострада заједно са светим Јеронимом. Био је то необично храбар и снажан сељак који је као перспективан војник позван у царску војску. Јероним је одбио да служи, отерао је оне који су дошли да га регрутују и заједно са још осамнаест хришћана, који су такође добили позив у војску, сакрио се у пећини. Царски војници су упали у пећину, али нису успели да заробе хришћане силом. Извлаче их лукавством. Они су заиста били убијени након што су одбили да принесу жртву идолима, али је то била пре последња тачка њиховог тврдоглавог отпора служењу војног рока (укупно тридесет два хришћанска регрута погубљена су тог дана).
Историја легије у Теби, која је била под командом Светог Мауриција, је лошије документована. Мученичка дела над њима нису сачувана, јер није било суђења. Остало је само усмено предање, забележено у посланици светог епископа Евхерија. Десет људи ове легије је прослављено по имену. Остали су познати под општим именом Агаунских мученика (не мање од хиљаду људи). Нису у потпуности одбили да узму оружје у руке у борби против паганских непријатеља. Али они су се побунили када им је наређено да угуше хришћанску побуну.
Они су изјавили да не могу да убијају своју хришћанску браћу ни под којим околностима и из било ког разлога:
„Не можемо упрљати своје руке крвљу невиних људи (хришћана). Јесмо ли заклетву пред Богом пре него што се закунемо пред тобом. Не можете имати поверења у нашу другу заклетву ако прекршимо другу, прву. Наредио си нам да убијамо хришћане – гле, ми смо исти.”
Речено је да је легија била мршава и да је сваки десети војник погинуо. После сваког новог одбијања, сваког десетог су поново убијали док нису поклали целу легију.
Свети Јован Ратник се није у потпуности повукао из службе, али се у војсци бавио оним што се у војном језику назива субверзивном делатношћу – упозоравањем хришћана на следећу рацију, омогућавањем бекства, посећивањем браће и сестара бачених у тамнице (међутим, по његовој биографији можемо претпоставити да није морао да пролива крв: вероватно је био у јединицама које су чувале град).
Мислим да би било претерано рећи да су сви рани хришћани били пацифисти (макар само зато што немамо довољно историјског материјала о животу Цркве из тог времена). Међутим, током прва два века њихов став према рату, оружју и војној служби био је тако оштро негативан да је ватрени критичар хришћанства, филозоф Целзус, написао: „Када би сви људи поступали као ви, ништа не би спречило цара да остајући потпуно сам и са трупама које су од њега дезертирале. Царство би пало у руке најнезаконитијих варвара.'
На шта хришћански теолог Ориген одговара:
„Хришћани су научени да се не бране од својих непријатеља; и пошто су се држали закона који прописују кротост и љубав према човеку, добили су од Бога оно што не би могли да добију да им је било дозвољено да воде рат, иако су то могли учинити.'
Морамо узети у обзир још једну тачку. То што приговарачи савести нису постали велики проблем за прве хришћане у великој мери се објашњава не њиховом спремношћу да служе војску, већ чињеницом да цареви нису имали потребу да редовну војску попуњавају регрутима.
Василиј Болотов је о томе написао: „Римске легије су биле попуњене многим добровољцима који су дошли да се пријаве. Стога су хришћани могли да ступе у војну службу само у изузетним случајевима'.
Ситуација када је хришћана у војсци постало много, тако да су већ служили у царској гарди, наступила је тек крајем 3. века.
Није неопходно да су ступили у службу након што су примили хришћанско крштење. У већини нама познатих случајева они су постали хришћани док су већ били војници. И овде ће заиста једном као што је Максимилијан бити немогуће да настави у служби, а други ће бити приморан да остане у њој, ограничавајући ствари за које мисли да може. На пример, не користити оружје против браће у Христу.
Границе дозвољеног за војника који је прешао у хришћанство јасно је описао свети Иполит Римски у својим канонима (правила 3-10): „У погледу судије и војника: никада не убиј. , чак и ако сте добили наређење... Дежурни војник не треба да убије човека. Ако му је наређено, не сме да изврши команду и не сме да положи заклетву. Ако не жели, нека буде одбијен. Нека онај ко поседује моћ мача, или је градски судија који носи индиго, престане да постоји или буде одбачен. Оглашивачи или верници који желе да постану војници морају бити одбачени јер су презрели Бога. Хришћанин не треба да постане војник осим ако га поглавица који носи мач не примора. Не сме да се оптерећује крвавим грехом. Међутим, ако је пролио крв, не сме да се причешћује, осим ако се не очисти покајањем, сузама и плачем. Не сме да делује лукаво, него са страхом Божијим“.
Тек са временом хришћанска Црква је почела да се мења, да се удаљава од чистоте еванђелског идеала, прилагођавајући се захтевима света који је туђ Христу.
А у хришћанским споменицима је описано како се те промене дешавају. Конкретно, у материјалима Првог васељенског (Никејског) сабора видимо како су са усвајањем хришћанства као државне религије они хришћани који су се претходно повукли из војне службе похрлили у војску. Сада плаћају мито да се врате (подсећам да је војни рок био престижан посао и добро плаћен – осим добре плате, легионар је имао право и на одличну пензију).
У то време Црква је то још негодовала. Правило 12 Првог васељенског сабора назива такве „отпаднике“: „Они који су благодаћу позвани на исповедање вере и који су показали први нагон љубоморе скинувши војничке појасеве, али су се потом, као пас, вратили у њихова бљувотина, тако да су неки чак и новцем и даровима били враћени у војни чин: нека, након три године слушајући Писмо у порти, десет година леже ничице у цркви молећи опроштај“. Зонара, у свом тумачењу овог правила, додаје да нико уопште не може остати у војној служби ако се претходно није одрекао хришћанске вере.
Неколико деценија касније, међутим, свети Василије Велики је оклевањем писао о хришћанским војницима који су се враћали из рата: „Наши оци нису сматрали убиство у борби за убиство, оправдавајући, како ми се чини, поборнике чедности и побожности. Али можда би било добро да их, као нечисте руке, посаветујемо да се три године уздржавају од причешћа светим Тајнама.'
Црква улази у период када мора да балансира између Христа и Цезара, трудећи се да служи Једном, а не да вређа другог.
Тако је настао мит да су се први хришћани уздржавали од служења војске само зато што нису хтели да принесу жртве боговима.
И тако долазимо до данашњег мита да се сваки војник (чак ни хришћанин) који се бори за „праву ствар“ може поштовати као мученик и светац.
Извор: Лична Фацебоок страница аутора, објављена 23.08.2023.
https://www.facebook.com/people/%D0%98%D0%BE%D0%B0%D0%BD%D0%BD-%D0%91%D1%83%D1%80%D0%B4% D0%B8%D0%BD/pfbid02ngxCXRRBRTQPmpdjfefxcY1VKUAAfVevhpM9RUQbU7aJpWp46Esp2nvEXAcmzD7Gl/
