Како се приближавају божићни празници, воде жестоке расправе о одржавању одређених хришћанских традиција у јавној сфери. На пример, у Шпанији је последњих година постављање јаслица у општинске зграде, божићне представе у државним школама и организација параде Три краља били прилично контроверзни.
Сада је Европска унија у центру дебате, као резултат процурелих „смерница за инклузивну комуникацију“ – које подржава комесарка за равноправност Хелена Дили – чији је циљ европски државни службеници да избегавају у својој комуникацији сваки језик који би могао да вређа осећања грађана – или, у најбољем случају, учинити да се осећају као „аутсајдери“ у Европској унији – у многим различитим аспектима, укључујући религију. У том циљу, препоручено им је да замене израз „Срећан Божић“ са „Срећни празници“ и да избегавају употребу имена са непогрешивим хришћанским укусом – као што су Јован и Марија – када се дају примери одређених ситуација.
Нема сумње да су плурализам и верска разноликост суштински елементи демократских друштава. Европској унији није страна ова реалност, јер један од њених основних текстова – Повеља о основним правима – каже да ће она поштовати културну, верску и језичку разноликост.
Важно је нагласити да се Унија не обавезује да „промовише“ различитост, већ само да „поштује“ постојећи плурализам. Поштовање захтева заузимање позиције прихватања сопствене друштвене стварности, уз уздржавање од било какве директне интервенције на њој која настоји да промени њену конфигурацију. Овај закључак је још очигледнији када говоримо о верској разноликости. Свако јавно деловање у овој области значило би интервенцију на „слободном тржишту“ уверења тако да се неки грађани осећају склони да се придржавају мањинске вере зарад верског плурализма.
Такав став би био у супротности са секуларизмом или верском неутралношћу која је један од основних принципа који води став већине европских држава према вери. У свом најосновнијем значењу, овај принцип забрањује државну идентификацију са било којом верском деноминацијом, као и сваку неоправдану подршку једне вере другој.
Европска унија није дефинисала свој став о вери. Такозвани Уговор о функционисању Европске уније само је навео да поштује и не прејудицира обрасце односа држава чланица у овој области. Истовремено, међутим, препознаје допринос верских конфесија у обликовању Европа и обавезује се на отворен и транспарентан дијалог са њима. Из овог правилника могу се извући најмање два закључка. С једне стране, да се Унија не идентификује ни са једним верским уверењем, а са друге да се огради од лаицистичких/секуларистичких позиција, односно непријатељства према вери.
Када се повезују ове две димензије – различитост и верска неутралност – није изненађујуће што су ове смернице одмах повучене. Верска разноликост произилази из мирног коришћења верских слобода од стране појединаца – садржаних у Европској повељи о основним правима – који могу слободно да се придржавају верског уверења, мењају веру или остају потпуно одвојени од верског феномена. Она, дакле, произилази спонтано из друштва и не може се вештачки креирати кроз јавне политике, јер би се тиме задирала у основна права грађана.
Стога, када је реч о верској разноликости, једина улога коју Европска унија – и државе чланице – морају да имају је да њоме правилно управљају. То подразумева, пре свега, гарантовање равноправности свих грађана у остваривању њихових права и слобода, елиминисање ситуација дискриминације (по основу вероисповести). Друго, разријешити све тензије које могу настати између супротстављених друштвених група, не подржавањем једне од њих на штету других, већ стварањем услова да се међусобно толеришу и поштују.
Укратко, правилно управљање верском различитошћу не захтева да се хришћанство учини невидљивим, већ да се обезбеди да мањине такође имају своје место у јавној сфери, што је савршено компатибилно са поштовањем традиције и културе народа који чине европско друштво.
