Прошлог децембра, у време озбиљног поновног избијања тензија између Русије и Сједињених Држава, оснивач француског истраживачког центра Геопрагма, Каролин Галактерос, објавила је апел на европском нивоу у којем је наговестила могуће услове за трајно пацификацију односа између САД, НАТО и Русија. Од тада су тензије између странака наставиле да расту, углавном око украјинских питања, али и на Блиском истоку.
Неколико дана касније, највећи део услова изнетих у овом апелу био је на преговарачким столовима, у Женеви и Бриселу.
Први резултати ових разговора били су негативни, како билатерално у САД, тако и у НАТО и ОЕБС-у. Европа, са своје стране, изостављен из преговора, могао се задовољити само додатним држањем, које је своју суштину нашло у заједничкој конференцији за штампу Борел – Ле Дриан, тужном одјеку свега претходног изреченог од стране директних учесника у преговорима. .
Још једном, Европа, којом сада председава Емануел мацрон, третира се као пуки вазал, и чини се да се одлучно упушта у овај третман, жртва својих структуралних стратешких неадекватности. Емануел Макрон, кога су САД недавно изазвале у афери са аустралијским подморницама (отказан је уговор вредан десетине милијарди), стога је суочен са изазовом организовања геополитичке Европе.
Европа има само оно што заслужује: недостатак кредибилитета и независности у односу на „империје“, какве год оне биле, лишава је стратешке улоге у свету.
Ипак, управо у овом кредибилитету и независности лежи решење да представља стварну додатну вредност за преговарачким столовима, који имају за циљ да дефинишу и управљају изазовима нашег света.
Хајде да укратко размотримо позадину ових питања. Као промишљена провокација, да ли би Путин био Кенеди 21. века, способан да каже не напредовању, присуству трупа које се на његовим границама сматрају непријатељима, као што је био случај у кубанској кризи на врхунцу хладноће? Рат? Одговор је не, и зато што би зближавање две личности шокирало многе, и зато што заборављамо шта су у то време оличавали амерички председник и Никита Хрушчов: антагонизам, трајна конфронтација две визије света, две визије које су обе САД и СССР су хтели да извозе и наметну, унутар периметара дефинисаних и ограничених политичким, војним, индустријским, друштвеним, културним и верским зидовима...
Међутим, СССР је мртав већ 30 година, упркос чињеници да су га неки Руси и Запад сматрали веома „удобним“ непријатељем. Русија није римејк СССР-а, носталгија не прави историју, ону која тек треба да се напише. Русија не тежи, као СССР, да извози и ограничава, већ да буде потпуни део света у претраживање нових равнотежа, где нико не треба да се намеће.
Зато не изненађује неуспех ове прве рунде преговора. Постоји, унутар нас самих, права културна и ментална револуција коју треба предузети, да напустимо оно што је још слично холивудским и манихејским конструкцијама инспирисаним Јаном Флемингом, Џоном Ле Кареом или Жераром де Вилијером; интелектуалне скеле које имају за циљ да легитимишу фиктивну стварност, ону света који мора да игра ад витам аетернам продужења наводно утемељене конфронтације.
Опасна игра за безбедност Европе и шире, за безбедност света.
Често се каже да је позив НАТО-а био да се супротстави Варшавском пакту и да је нестанак овог другог требало да доведе до нестанка Алијансе, или барем, логично, до редефинисања његових амбиција и његове логике. Ово није био случај. Напротив. Ментални и оперативни алгоритми НАТО-а остали су засновани и срачунати на моделе који Русију пројектују као најгоре намере, а то су биле и СССР: интернационалистичке амбиције офанзивног извоза и наметање марксистичког социо-културног, економског и политичког модела, који је у чињеница је потпуно нестала у Русији КСКСИ века. Променили смо век, али нажалост не и наш начин размишљања о свету.
Међутим, данашња Русија личи на нас више него икад. Гледано из Кине или Централне Азије, то је одлучна европска сила. Лично, чак мислим да се превише труди да нас копира, јер су њени идентитети, њене специфичности, своје привреда, његов друштвени живот, његове традиције, његове културе и рефлексе треба анализирати у логици хвале разлика, а не да инспиришу логику конфронтације. Овај аналитички павловизам је анахрон и за жаљење. Спречава нас да можемо да размишљамо о стварности и њеним могућностима.
Не претварајмо регионална питања у глобална. То нису, то више нису две визије света које се суочавају. То није нацизам против слободног света, није марксизам против слободног света. Светски мир више не може бити талац регионалних интереса. 21. век мора да нас подстакне да признамо постојање полицентричног света који се мора стабилизовати, света у коме се глобализација не римује са униформношћу, већ где одржава богатство разлика у служби нових геополитичких хармонија.
