Култура је упућена интелигенцији... али она је не мора нужно слушати. Међутим, без рефлексивног размишљања је луксуз који се углавном скупо плаћа, јер је то заиста грешка која појединца претвара у аутомат. Гледано из овог угла, картезијански цогито „мислим, дакле јесам“ толико критикован у модерности још увек важи. Заиста, не заборављајући да са психоаналитичке тачке гледишта могу бити само тамо где моје „ја“ не размишља (у симптому, сну, промашеном чину...), са друге тачке гледишта, више психоанимистичке, где не размишљам. мислим да сам мислио. Неизбежно. Мисли ме овај „велики други Велики“, то је систем са својим све инвазивнијим медијима који ме урањају у стално водено купатило „информација“ слично колективној хипнози.
Илузија алтернативе чији је политички дискурс парадигма то савршено показује: десно или лево, за или против, да или не... Истински лични избор остаје тежак. Међутим, исти тај дискурс привлачи публику и који има примат на сваком медијско-политичком форуму. Укратко, они који верују да су слободни док не размишљају или их занимају само (наизглед) конкретнија питања, заборављају да је и материјализам идеологија и свакако се своди на својеврсни неурон система. Потребан је само трептај ока да бисте прешли од мислиоца до мисли.
Некултура и бахатост, здраво штета
Али каква је веза између промишљености и необразованости? Ако ово последње схватимо као синоним незнања, нема проблема јер смо сви мање-више (огромно) незналице. Сазнати да смо незналице, према заповестима ученог незнања Николаса де Кјуа, значи дати себи могућност да учимо, да се култивишемо, да напредујемо. Ово је, парадоксално, основа сваке мудрости. Оно што квари ствари је ова веома нестабилна и опасна мешавина незнања и ароганције, а глупост је клизање од незнања до претпоставке знања. Отвореност је увек оно што спасава из ћорсокака и мера предострожности која спречава ову бомбу глупости која је пречесто људско биће да направи штету. Ево мале илустрације. Замислимо случај надобудног мајстора који не зна да користи чекић и који годинама клијештима забија ексере. Сада замислите да му пријатељ говори о постојању чекића. Ово је, наравно, поједностављена ситуација, али у стварности је прилично уобичајена.
Велика је вероватноћа да ће наш мајстор, жртва извесног мизонизма, одољети промени алата, јер чак и ако понекад удари прсте и савије нокте, своје знање сматра задовољавајућим. Његов мото би могао бити:
„Знам, дакле јесам“!
Транспоновано на интелектуални ниво, клијешта и чекићи се метафорички односе на инструменте мишљења, на парадигме, а што више знамо о тим инструментима, то наше интерпретације човека и света могу бити релевантније, па чак и уверљивије.
На пример, психоаналитички концепти несвесног, архетипа, сублимације и импулса су несумњиво озбиљан губитак за сваког интелектуалца, психоаналитичара или не.
Другим речима, рефлексивно мишљење и сви могући типови интелигенције (амерички психолог Х. Гарднер броји до седам) су сложене психичке функције, специфичне за свакога, али лишене културе нису нужно и остварене.
Напротив, обогаћени читавим низом идеја, појмова, концепата, теорија итд., они су у стању да на најбољи могући начин изразе личност сваког појединца и олакшају њено остварење. Ако постоји заиста аутентична мисао, лична за сваку особу, „диференцирана” да употребимо јунговски термин, то је у великој мери захваљујући могућностима које представља богатство читања кључева који припадају нашем културном наслеђу. Верски фанатици, на пример, верују у могућност јединственог, дословног, нехерменеутичког читања светих текстова, што ни на који начин не доприноси развоју њихове интелигенције. Напротив, они који се баве вештином тумачења, као што су кабалисти, виде како се њихов интелектуални капацитет повећава.
Иако доприноси интелигенцији, култура не спречава глупост
Наравно, љубитељи медитације би могли да приговоре да је човек генерално превише менталан и да размишљање често више компликује постојање него што га олакшава. Истинито. Размишљање има опсесивну страну коју је увек добро смањити. Психоаналитичар је, са своје стране, могао да види у ономе што иде под ознаком „култура“ производ „ја“ који је стално отуђен у својим дискурсима. Такође тачно. Интелектуалци себи причају прича колико и деца, чак и ако је њихов дискурс ученији и изгледа озбиљније.
Али проблем није у супротности између размишљања и неразмишљања или између мишљења и деловања. Битно је богатство, односно квалитет размишљања. Чак и најекстровертнији, да не кажем површан, човек може у култури да пронађе материјал и алате неопходне да изоштри своје мишљење и да формира диференцирану мисао, која није просто понављање онога што је чула или научила од срце. Без обавезног придржавања било каквог система или теорије.
Велики филозофи, посебно Французи пре револуције, били су у основи слободоумници пре него теоретичари. Дакле, враћамо се на тему овог бунтовника, јер је управо степен културе (или недостатак исте) оно што у многим ситуацијама заправо може направити разлику.
Можемо ли рећи да је глупост обрнуто пропорционална степену културе? Апсолутно не. Људи су интелигентни без обзира на ниво културе, само су њоме ограничени. Они показују, како ми кажемо, животну интелигенцију, релацијско и друштвено знање, здраву радозналост. Што је можда и главна ствар. И не заборавимо да сва култура на свету, без доброг образовања, не спречава „малог свемоћног тиранина“ да изнова и изнова вади своју лепу главу.
