„Верујем у једног Бога Оца, Свемогућег,
Творче неба и земље,
свега видљивог и невидљивог”
(Симбол вере)
Под речју невидљив у првом члану Символа вере морамо разумети невидљиви или духовни свет коме припадају анђели.
Анђели су духови, бестелесна бића, обдарена умом, вољом и осећањем. Они су духовни духови (Јевр. 1:14), који су по уму, моћи и моћи савршенији од човека, али су и даље ограничени.
Реч анђео је грчка и значи гласник. Безтелесни духови се тако зову зато што их Бог шаље да обавесте људе о Његовој вољи. На пример, Архангела Гаврила Бог је послао Светој Дјеви Марији да је обавести да ће родити Спаситеља света (Лк. 1-26).
Божанско Откровење указује да је број анђела превелик. Тако, у једној од својих визија, пророк Данило примећује:
„Престоли су постављени, и Старац у данима седе... хиљаде хиљада Му служише, и десетине хиљада по десет хиљада стајаше пред Њим; судије сједоше, и књиге се отворише“ (Дан. 7:9-10)
Приликом хватања Исуса Христа, када је један од његових ученика извадио нож да Га заштити, рекао му је:
„Врати свој нож на његово место... или мислиш да сада не могу да питам свог Оца, и Он ће ми дати више од дванаест легија анђела?“ (Мт. 26:52-53).
Анђели чувари
Према учењу православне цркве, сваки човек има свог анђела чувара (Анђео-франитител, анђео чувар), који невидљиво остаје са њим од колевке до гроба, помаже му у добру и штити га од зла. У ову истину можемо бити сигурни из речи самог Исуса Христа:
„Пазите да не презрете ниједног од ових малих, јер, кажем вам, анђели њихови на небесима увек гледају лице Мога Небеског Оца“ (Мт. 18:10).
„Пазите да не презрете ниједног од ових малих; јер вам кажем да анђели њихови на небесима увек гледају лице Оца мога који је на небесима“ (КЈВ Мат 18:10).
„Гле, не презри ниједног од ових малих; јер вам кажем да анђели њихови на небесима увек виде лице Оца мога небеског“ (Мт. 18)
Помало морамо прво разумети децу, а потом све праве хришћане, који по својој благости и смирењу личе на децу. То што Анђели увек гледају у лице Оца небеског значи да су они посебно блиски Богу, а њихова близина је одређена њиховом моралном чистотом.
Очигледно су и верници ранохришћанске цркве веровали у стварно постојање анђела чувара. Након што је Анђео Господњи предао Св.Ап. Петра из затвора, отишао је у дом Јована Марка и његове мајке „где су се многи окупили и молили“.
„Када је Петар покуцао на непријатеља на путу, слушкиња по имену Рода отишла је да слуша. И, препознавши Петров глас, не отвори врата од радости, него потрча и повиче да Петар стоји на вратима. А они јој рекоше: ти си полудела! Али она је тврдила да је тако. А они рекоше: ово је његов анђео. У то време Петар је стално куцао. И кад отворише, видеше га и зачудише се“ (Дела 12:13-15).
То што су користили присвојну заменицу „његов” свакако указује на њихово веровање да је Свети Петар имао свог личног анђела.
Фотографија: Икона Синаксе анђела (Е. Тзанес, 1666)
