„Бог је љубав“ (1. Јованова 4:8)
Као да сте скривени. Да ли све видите и сачувате? Како, нисмо видљиви. Видите ли нас све? Али Ти, Боже мој, не знаш све које видиш, него у љубави познајеш само оне који Те љубе, и само њима се показујеш. Бити Сунце скривено свакој смртној природи. Ти се уздижеш у слугама Твојим, ми видимо да су они, и они се уздижу у Теби, који су претходно били помрачени: блудници, прељубници, развратници, грешници, цариници. Покајањем постају синови Твоје Божанске Светлости. Уосталом, Светлост, наравно, рађа светлост, стога и они постају светлост, деца Божија, као што је написано (Пс. 81, 6), а богови по благодати, они који се одричу сујетног и лажљивог света, мрзе своје родитеље и браћу без мржње, сматрајући се за луталице и странце у животу; они који ће се лишити богатства и имања, потпуно одбацујући зависност од њих; они који се, ради славе небеске, из душе гнушају на празну славу и људске похвале; они који су одсекли своју вољу и постали за пастире, такорећи, безазлене овце; они који постадоше телом мртви на свако зло дело, трудећи се да се зноје на гајењу врлина и вођени у животу само вољом кормилара, умирући кроз послушање и поново васкрсавајући; они који, захваљујући страху Божијем и успомени на смрт, цео дан и ноћ проливају сузе и умно падају пред ноге Господње, тражећи милост и опроштај грехова. Такви сваким добрим делом долазе у добро стање, и, као они који свакодневно плачу и ревносно куцају, привлаче себи милост. Честим молитвама, неисказаним уздасима и потоцима суза, они очишћују душу и, видећи њено очишћење, сагледавају огањ љубави и огањ жеље да је виде потпуно очишћену. Али пошто им је немогуће да нађу крај света, њихово очишћење је бескрајно. Јер ма колико се ја, јадни, очистио и просветио, ма колико да гледам Духа Светога како ме чисти, увек ће ми се чинити да је то само почетак очишћења и виђења, јер у безграничној дубини а у неизмерној висини ко може наћи средину или крај? Знам да има много Светлости, али не знам колико. Желећи све више и више, стално уздишем да ми је мало (иако ми се чини много) дато у поређењу са оним што је, ваљда, далеко од мене, за чим жудим кад видим и помислим да ништа не радим. немам га, јер богатство које ми је дато уопште не осећам, иако видим Сунце, не сматрам га таквим. На који начин? – слушај и веруј. Оно што видим је Сунце, Које је неописиво пријатно чулима; Привлачи душу неизрецивој и божанској Љубави. Душа се, видећи Га, распламсава и гори љубављу, желећи да у себи потпуно има оно што јесте, али не може, па је зато тужна и више не сматра за добро да Га види и осећа. Када се Онај кога видим и никог не може обуздати, као истински неосвојив, удостоји да помилује моју скрушену и смирену душу, тада када ми се јави, блистајући пред мојим лицем, Он постаје исти онај светли у мени, испуњавајући ме потпуно, смерно, свом радошћу, сваком жељом и божанском сладошћу. Ово је изненадна трансформација и дивна промена, а оно што се дешава у мени је неописиво речима. Уосталом, када би неко видео да је ово сунце, свима видљиво, сишло у његово срце и да се све у њему сместило, а и засијало, зар не би умро од чуда и занемео, и зар не би сви који су ово видели? Али ако неко види Творца сунца, као светило, како сија у себи, глуми и говори, како се неће зачудити и задрхтати таквом виђењу? Како да не воли свог Животодавца? Људи воле људе попут себе када им се чине нешто бољим од других; Творца свега, јединог бесмртног и свемоћног, који, видевши Га, неће волети? Ако су Га многи, верујући слухом, волели, и свети су за Њега и умрли, а они су живи, онда они који се причешћују виђењима Њега и Светлости, Њиме познати и познајући Га, како Га неће волети ? Реци ми како, Њега ради, неће непрестано плакати? Како неће презрети свет и оно што је у свету? Како се неће одрећи сваке части и славе они који, уздигавши се изнад сваке славе и части земаљске и заволевши Господа, нађоше Онога Који је изнад земље и свега видљивог, Онога Који је створио све видљиво и невидљиво, и примио непролазну Славу, имајући у Да ли је свако добро без недостатка? Такође, свако опроштење грехова и сваку жељу за вечним благословима и божанским стварима, као некакво богатство, црпили су из истог вечно живог извора, који нам, Господе, и свима који Те траже и љубе, дарујеш, да и ми такође и са светима Твоји вечни благослови су се наслађивали у векове векова.
Ко може, Учитељу, причати о Теби?
Они који Те не познају преварени су, не знајући баш ништа;
Они који су вером познали Твоје божанство
Обузети су великим страхом и уплашени трепетом,
Не знајући шта да им кажем о Теби, јер си изнад ума,
И све је с Тобом неисцрпно мишљу и несхватљиво:
Дела и слава Твоја, и знање Твоје.
Знамо да си Ти Бог, и видимо Твоју Светлост,
Али шта си и какав си, нико поуздано не зна.
Међутим, имамо наду, имамо веру
И ми знамо љубав коју си нам дао,
Безгранично, неизрециво, ни на који начин несхватљиво,
што је Светлост,
Светлост је неосвојива и чини све.
Некад се зове Твоја рука, некад око,
Сад светим уснама, па Снагом, па Славом,
То је познато као најлепше лице.
Он је залазеће сунце за узвишене у познању Божанског,
Он је звезда која заувек сија за њих
које не садрже ништа више.
То је супротно од туге, тера непријатељство
И потпуно уништава сатанску завист.
У почетку Он омекшава и, прочишћавајући, оплемењује,
Избацује мисли и смањује кретање.
Тајно учи да буде понизан
И не дозвољава да се распрши и тетура.
С друге стране. Јасно се одваја од света
И чини да заборавите све тужне ствари у животу.
Он храни и гаси жеђ на разне начине,
И даје снагу онима који добро раде.
Он враћа раздраженост и тугу срца,
Апсолутно не дозвољавајући да будете љути или огорчени.
Када Он бежи, они који су од Њега рањени јуре за Њим.
И са великом љубављу из срца Га траже.
Када се врати, појави се и заблиста са љубављу,
Она подстиче оне који теже да се окрену од Њега и понизе се.
И, будући да се стално тражи, подстиче да се удаљимо од страха
Како недостојан таквог добра, надмашујући свако створење.
О неисказани и несхватљиви Дар!
Јер шта Он не чини и што се не дешава!
Он је наслада и радост, кротост и мир,
Милосрђе је безгранично, понор човекољубља.
Он се види невидљиво, не уклапа се на своје место
И садржан је у мом уму неприкосновено и неопипљиво.
Имајући Њега, не размишљам, него размишљам док Он не оде,
Трудим се да га брзо зграбим, али Он одлете.
Збуњен и упаљен, учим да питам
И тражите Га са плачем и великим смирењем
И немојте мислити да је натприродно могуће
За моју снагу или људски труд,
Али — за доброту Божију и безграничну милост.
Појавивши се за кратко време и сакривши се. Он
Једну по једну изгони страсти из срца.
Јер човек не може победити страст,
Ако Он не притекне у помоћ;
И опет, не протерује се све одмах,
Јер немогуће је сагледати цео Дух одједном
Човек од душе и постани равнодушан.
Али када је учинио све што је могао:
Нестицање, непристрасност, удаљавање од свог,
Одсецање воље и одрицање од света,
Трпљење искушења, молитва и плач,
Сиромаштво и понизност, колико има снаге,
Затим за кратко време, такорећи, најтананија и најмања Светлост,
Изненађујуће окружујући његов ум, он ће га занести у помаму,
Али, да не умре, ускоро ће га оставити
Са тако великом брзином, без обзира шта мислите,
Немогуће је ко види да се сети лепоте Светлости,
Да не би, као дете, окусио храну савршених људи
И одмах се није распустио или повредио тиме што ју је повратио.
Дакле, од тада Светлост води, јача и упућује;
Када нам је потребан
Појављује се и бежи;
Не када желимо, јер ово је дело савршеног,
Али када смо у тешкоћама и потпуно немоћни,
Он долази у помоћ, диже се издалека,
И чини да се осећам у свом срцу
Погођен, без даха, желим да Га држим.
Али свуда около је ноћ. Са празним и јадним рукама,
Заборавивши на све, седим и плачем
Не надајући се да ћу Га други пут видети на исти начин.
Када, након што сам довољно заплакао, желим да престанем,
Тада Он, долазећи, тајанствено додирује моју круну,
Бризнуо сам у плач, не знајући ко је;
И тада Он обасјава мој ум најслађом Светлошћу.
Када ћу знати. Ко је то. Он одмах лети
Остављајући у мени огањ божанске љубави према себи,
Што вам не дозвољава да се смејете или гледате у људе,
Нити прихвати жељу за било чим виђеним.
Мало по мало, кроз стрпљење, распламсава се и надима,
Постати велики пламен који сеже до неба.
Гаси се опуштањем и забавом уз кућне послове,
Јер у почетку постоји и брига за светске ствари;
Враћа тишину и мржњу у сву славу
Лутајући земљом и газећи се као балегу,
Јер у овоме Он ужива, а затим ужива да буде присутан,
Учећи овом свемогућем смирењу.
Па кад то схватим и постанем скроман,
Тада је Он неодвојив од мене:
Разговара са мном, просветљује ме,
Гледа у мене, и ја гледам у Њега.
Он је у мом срцу и на небу је.
Он ми објашњава Свето писмо и увећава у мени знање,
Он ме учи мистеријама које не могу изговорити.
Он показује како ме је узео из света,
И заповеда ми да будем милостив према свима који су у свету.
Дакле, зидови ме држе и тело ме држи
Али ја сам заиста, без сумње, изван њих.
Не осећам звукове и не чујем гласове.
Не бојим се смрти, јер сам је и ја превазишао.
Не знам шта је туга, мада ме сви растужују.
Задовољства су ми горка, све страсти беже од мене
И стално видим Светлост ноћу и дању,
Дан је ноћ за мене и ноћ је дан.
Не желим ни да спавам, јер је ово губитак за мене.
Кад ме окружују свакакве невоље
И, чинило би се, они ће бити свргнути и победиће ме;
Онда сам се изненада нашао са Светлошћу изнад свега
Радосна и тужна, и светска задовољства,
Уживам у неизрецивој и божанској радости,
Радујем се лепоти Његовој, често Га грлим,
Љубим и клањам се са великом захвалношћу
Онима који су ми дали прилику да видим шта сам желео,
И причести се неизрецивом Светлошћу и постани светлост,
И његов дар да се придружи одавде,
И стекните Дародавца свих благослова,
И да не буде лишен духовних дарова.
Ко ме је привукао и водио до ових благослова?
Ко ме је подигао из дубине светске прелести?
Који ме одвојише од оца и браће, пријатеља
А рођаци, задовољства и радости света?
Који ми показа пут покајања и плача,
По коме сам нашао дан без краја?
То је био анђео, а не човек, * Међутим, такав човек,
Ко се смеје свету и гази змаја,
чијим присуством дрхте демони.
Као што ти кажем, брате, оно што сам видео у Египту,
О знацима и чудима које је учинио?
За сада ћу вам рећи једно, јер не могу све да вам кажем.
Сишао је и нашао ме роба и странца у Египту.
Дођи овамо, чедо моје, рекао је, водићу те Богу.
А ја сам му из велике неверице одговорио:
Који ћеш ми знак показати да ме увериш
Да ме сами можете ослободити из Египта
И краду из руку ласкавог фараона,
Да, пратећи вас, не бих био у још већој опасности?
Запали, рече, велику ватру, да уђем у средину,
И ако не останем неспаљен, онда не иди за мном.
Ове речи су ме погодиле. Урадио сам оно што је наређено.
Упали се пламен, а он сам стане у средину.
Жив и здрав, позвао је и мене.
Бојим се, господине, рекох, јер сам грешник.
Изашавши из ватре, пришао ми је и пољубио ме.
Зашто се бојиш, рече ми, зашто си плашљив и дрхтиш?
Велико и страшно је ово чудо? — видећете више од овога.
Престрављен сам, господине, рекао сам, и не усуђујем се да вам приђем,
Не желећи да будем храбрији од ватре,
Јер видим да си ти човек већи од човека,
И не усуђујем се да те погледам, којега се огањ стиди.
Привукао ме је ближе и загрлио
И поново ме пољубио светим пољупцем,
Сам мириса сав мирис бесмртности.
После тога сам веровао и с љубављу га пратио,
Желећи да постане роб само њему.
Фараон ме је држао у својој власти. и његови страшни помоћници
Натерао ме да се бринем о цигли и слами
Ја сам нисам могао да побегнем, јер нисам имао оружје.
Мојсије ** је молио Бога да помогне
Христос погађа Египат десетоструким пошастима.
Али фараон се није покорио и није ме пустио.
Отац се моли, а Бог га слуша и говори свом слузи да ме ухвати за руку,
Обећавајући Себи да ће поћи са нама;
Да ме избави од фараона и од невоља египатских.
Ставио је смелост у моје срце
И дао ми храбрости да се не плашим фараона.
Тако је и слуга Божији:
Држећи ме за руку, ишао је испред мене
И тако смо кренули на путовање.
Дај ми. Господе, молитвама оца мога разумевања
И реч да кажем о чудесним делима руке Твоје,
што си учинио за мене изгубљеног и расипног,
Руком слуге Твога изводећи ме из Египта.
Сазнавши за мој одлазак, египатски краљ
Запоставио ме је као једног, а није сам изашао.
Али послао му је робове.
Потрчали су и сустигли ме у границама Египта,
Али сви су се вратили без ичега и сломљени:
Сломили су своје мачеве, затресли своје стреле,
Њихове руке су ослабљене, делују против нас,
И били смо потпуно неповређени.
Пред нама је горео огњени стуб, а изнад нас је био облак;
И сами смо прошли у туђини
Међу разбојницима, међу великим народима и краљевима.
Када је и цар сазнао за пораз свог народа,
Затим се разбеснео, сматрајући то великом срамотом
Да буде злоупотребљен и поражен од једне особе.
Упрегао је своја кола, подигао народ
И јурио се са великим хвалисањем.
Кад је дошао, нашао ме је самог како лежим од умора;
Мојсије је био будан и разговарао са Богом.
Наредио је да ме вежу по рукама и ногама,
И, држећи ме кроз ум, покушали су да плету;
Ја, лежећи, насмејах се и наоружан молитвом
И крсним знаком све их је одразио.
Не усуђујући се да ме додирне или приближи,
Они, стојећи негде у даљини, мислили су да ме уплаше:
Држећи ватру у рукама, претили су да ће ме спалити
Подигли су гласан плач и дигли буку.
Да се не хвале да су урадили нешто велико,
Видели су да сам и ја постао светлост, молитвама свога оца,
И посрамљени, одједном су сви заједно отишли.
Мојсије изиђе од Бога и нађе ме смела,
Пресрећан и дрхтећи због овог чудеса,
Питали шта се десило? Рекао сам му све ово:
Да је постојао фараон, краљ Египта;
Долазећи сада са безброј људи,
Није ме могао везати; хтео је да ме спали
И сви који дођоше с њим постадоше пламен,
Избацивши ватру из својих уста на мене;
Али пошто видеше да сам постао светлост, твојим молитвама,
Тада се све претворило у мрак; а сад сам сам.
Гле, одговори ми Мојсије, не буди дрзак,
Не гледајте у очигледно, посебно се плашите тајне.
Пожури! искористимо бекство, како Бог заповеда;
И Христос ће победити Египћане уместо нас.
Дођите, господине, рекао сам, нећу се одвојити од вас.
Нећу преступити твоје заповести, али ћу све држати. Амин.
* Овде Свети Симеон говори о свом духовном оцу, Симеону Студију, или Преподобном.—Белешка.
** То јест, духовни отац светог Симеона, о коме је горе било речи.— Белешка.
Извор: Свети Симеон Нови Богослов (59, 157-164). – Химна 37. Поучавање богословљем о деловању Свете Љубави, односно саме Светлости Духа Светога.
Фотографија Игора Старкова:
