Од Светог Јована Златоустог
Тада, после Терахове смрти, Господ рече Абраму: иди из своје земље, и из породице своје, и из дома свог оца, и иди у земљу коју ћу ти показати. И учинићу те великим језиком, и благословићу те, и увеличаћу име твоје, и бићеш благословен. И благословићу онога који те благосиља, и проклећу онога који те куне, и због тебе ће се благословити сви родови земаљски (Пост. КСИИ, 1, 2, 3). Пажљиво испитајмо сваку од ових речи да бисмо видели богољубиву душу патријарха.
Немојмо занемарити ове речи, већ размотримо колико је ова заповест тешка. Изађи, каже, из своје земље и из рода свога и из куће оца свога, и иди у земљу коју ћу ти показати. Оставите, каже, оно што је познато и поуздано, а више волите непознато и невиђено. Погледајте како је праведник од самог почетка поучен да више воли невидљиво него видљиво и будућност него оно што је већ у његовим рукама. Није му наређено да учини нешто неважно; (заповедио) да напусти земљу у којој је тако дуго живео, да напусти све своје сродство и целу очеву кућу, и да оде тамо где није знао и не мари. (Бог) није рекао у коју земљу хоће да га пресели, али је несигурношћу заповести Своје искушао побожност патријарха: иди, каже, у земљу, па ћу ти показати. Помисли, љубљени, какав је узвишени дух, необуздан никаквом страшћу или навиком, био потребан да би се испунила ова заповест. У ствари, ако се и сада, када се побожна вера већ проширила, многи тако чврсто држе навике да би радије одлучили да све пренесу него да напусте, чак и ако је било потребно, место у коме су до сада живели, и то се дешава , не само са обичним људима, већ и са онима који су се повукли од вреве свакодневице и изабрали монашки живот – тада је било природније да се овај праведник узнемири таквом заповести и да оклева у испуњавању то. Иди, каже, остави родбину своје и кућу оца свога и иди у земљу коју ћу ти показати. Кога не би збуниле такве речи? Не објавивши му ни место ни земљу, (Бог) таквом несигурношћу испитује душу праведника. Да је таква заповест дата неком другом, обичном човеку, он би рекао: нека буде; заповедаш ми да напустим земљу у којој сада живим, своје сродство, очеву кућу; али зашто ми не кажеш куда треба да идем, да знам бар колика је удаљеност? Како да знам да ће та земља бити много боља и плоднија од ове коју ћу оставити? Али праведник тако ништа није рекао ни помислио, и, гледајући на важност заповести, више је волео непознато него оно што је било у његовим рукама. Штавише, да није имао узвишен дух и мудар ум, да није имао вештину да се у свему покори Богу, наишао би на још једну важну препреку – смрт свог оца. Знате колико је често, због ковчега својих рођака, пожелело да умре на местима где су њихови родитељи завршили живот.
4. Дакле, за овог праведника, да није много богољубив, било би природно размишљати и о овоме, да је мој отац из љубави према мени напустио своју отаџбину, напустио своје старе навике и, савладавши сви (препреке), чак и дошли овамо, и скоро се може рећи, због мене је умро у туђини; а ни после његове смрти не покушавам да му се одужим у натури, већ се повлачим, остављајући, заједно са породицом мог оца, његов ковчег? Међутим, ништа није могло зауставити његову одлучност; љубав према Богу учинила је да му све изгледа лако и удобно.
Дакле, љубљени, Божије благовољење према патријарху је веома велико! Оне, вели, благословићу који те благослове; И проклећу оне који те проклињу, и због тебе ће се благословити сви родови земаљски. Ево још једног поклона! Сва, каже он, земаљска племена ће настојати да буду благословена твојим именом, и даће своју најбољу славу у ношењу твога имена.
Видите како му ни старост ни било шта друго што би га могло везати за кућни живот није било препрека; напротив, љубав према Богу је победила све. Тако, када је душа ведра и пажљива, она савладава све препреке, све јури ка свом омиљеном предмету, и ма какве тешкоће да јој се нађу, оне је не одлажу, већ све бежи и не зауставља се пре него што стигне жели. Зато је овај праведник, иако га је старост и многе друге препреке могле спутати, ипак раскинуо све своје окове, и као младић, снажан и ничим несметан, пожури и пожури да испуни заповест Господе. И немогуће је да свако ко одлучи да учини нешто славно и храбро да то учини, а да се унапред не наоружа против свега што би могло да омете такав подухват. Праведник је то добро знао, и остављајући све без пажње, не размишљајући ни о навици, ни о сродству, ни о очевој кући, ни о (очевом) ковчегу, па чак ни о старости, све своје мисли је усмерио само на то, као да него да испуни заповест Господњу. И тада се указа диван призор: човек у дубокој старости, са женом, такође старом, и са много робова, кретао се, ни сам не знајући где ће се његово лутање завршити. А ако размислите и о томе колико су путеви у то време били тешки (тада је било немогуће, као сада, било кога слободно гњавити, и тако удобно путовати, јер су свуда биле различите власти, а путници су морали да се шаљу од једног власника до другог и скоро сваки дан прелазио из царства у царство), онда би ова околност била довољна препрека за праведника да није имао велику љубав (према Богу) и спремност да испуни Његову заповест. Али он је све ове препреке раздерао као паучину, и... ојачавши ум вером и потчинивши се величини Онога који је обећао, кренуо је на пут.
Видите ли да и врлина и порок не зависе од природе, већ од наше слободне воље?
Затим, да бисмо знали у каквој се ситуацији налазила ова земља, он каже: Хананци су тада живели на земљи. Блажени Мојсије је ову примедбу изрекао не без сврхе, него да бисте препознали мудру душу патријарха и по томе што је он, пошто су ова места још увек била заузета од Хананаца, морао да живи као луталица и луталица, као неки прогнани сиромах, као што је морао, немајући, можда, склоништа. А ипак се ни на ово није жалио, и није рекао: шта је ово? Ја, који сам живео у таквој части и поштовању у Харану, морам сада, као без корена, као луталица и странац, да живим овде и овде из милости, да тражим себи мир у сиромашном уточишту – а ни ово не могу добити, али сам приморан да живим у шаторима и колибама и да трпим све друге непогоде!
7. Али да не бисмо превише настављали са учењем, зауставимо се овде и завршимо реч, молећи вашу љубав да се угледате на духовно расположење овог праведника. Заиста, биће крајње чудно да, док је овај праведник, призван из (своје) земље у (туђу) земљу, показао такву послушност да ни старост, ни друге препреке које смо побројали, ни непријатности (тадашње) време, ни друге тешкоће које су га могле зауставити нису могле да га одврате од послушности, али, раскинувши све споне, он, старац, побеже и пожури, као ведар младић, са својом женом, сестрићем и сужњем, да испуни заповест Божија, ми, напротив, нисмо позвани са земље на земљу, него са земље на небо, нећемо показивати исту ревност у послушности као праведници, него ћемо износити празне и безначајне разлоге, а ми ћемо не заноси се ни величином (Божијих) обећања ни неважношћу онога што је видљиво, као земаљско и привремено, ни достојанством Призивача, – напротив, открићемо такву непажњу да ћемо више волети привремено него оно што увек остаје, земља до неба, а ствар која се никада не може завршити поставићемо ниже од онога што одлети пре него што се појави.”
Извор: Свети Јован Златоусти. Разговори о Књизи Постања.
Разговор КСКСКСИ. И Терах је дао воду Абраму и Нахору, његовим синовима, и Лоту, сину Арановог сина, и Сараји, својој снахи, жени Абрама, његовог сина, и извео сам га из земље Халдејске, и отишао у земљу хананску, и дошао чак у Харан, и настанио се тамо (Пост. КСИ, 31)
Илустративна фотографија: старозаветни хебрејски.
