Главни концепти и дефиниција здравља: Способност човека да се прилагоди свом окружењу.
Дефиницију здравља формулисала је Светска здравствена организација и звучи овако: „Здравље није само одсуство болести, већ стање физичког, менталног и социјалног благостања“.
У општем концепту здравља разликују се две компоненте: духовно здравље и физичко здравље.
Духовно здравље човека је систем његовог схватања и његовог односа према свету око себе. То зависи од способности изградње односа са другим људима, способности анализирања ситуације, предвиђања развоја различитих ситуација и, у складу са тим, изградње образаца свог понашања.
Духовно и морално здравље има једно од основних значења за личност, породицу, друштво и државу.
Духовно здравље се обезбеђује и постиже кроз способност да се живи у складу са самим собом, са рођацима, пријатељима и друштвом.
Такво стање духовне сфере личности, омогућавајући јој да трансформише стварност у складу са моралним, културним и верским вредностима како би очувао живот личности и света у целини.
Духовна сфера личности је област идеала и вредности, које представљају оријентације свих животних активности. Ови идеали и вредности могу бити различити у погледу моралних критеријума и односити се и на добро и на зло.
Морално здравље одређују они принципи који су основа друштвеног живота људског друштва.
Социјално здравље је стање друштвене активности човека према свету, његове способности да успоставља и одржава друштвене везе и односе. Квалитативни садржај ове друштвене активности, ниво њене конструктивности или деструктивности одређен је нивоом духовног здравља личности.
И док је процес промене у физичком здрављу само у силазној кривини, у духовном (социјалном и менталном) се мења неравномерно, пролазећи кроз успоне и падове више пута.
Дакле, свеукупно здравствено стање се испоставља као тешко достижно и веома је нестабилно током времена због варијабилности свих ових облика здравља. Стање апсолутног здравља човека је ретка појава и више је идеална него стварна појава.
Представа о здрављу особе је одраз постојећих теоријских модела здравља у друштву.
Хармонични модел здравља – заснован на схватању здравља као хармоније човека и света.
Модел адаптације на здравље – сличан првом, али са акцентом на механизме адаптације на променљиве услове унутрашњег и спољашњег биосоцијалног окружења.
Антропоцентрични модел људског здравља – заснован на идеји више (духовне) сврхе човека и, сходно томе, водеће улоге духовног здравља међу свим компонентама овог вишеструког феномена.
Човек је препознат да има неограничене могућности за побољшање свог унутрашњег мира, а самим тим и за квалитативно побољшање свог физичког и социјалног здравља.
Илустрација: Сачуване фреске у цркви Светог Георгија у селу Орешец – Белоградчички духовни округ, Бугарска.