Израелски премијер последњих дана своје критике усмерава ка Катару, не знајући куда да се окрене и, пре свега, суочен са поплавом критика широм света на рачун његове тврдолинијашке стратегије у Гази и изласка из Газе. рат. Он је чак недавно оптужио Доху да је индиректно одговорна за 7. октобар. Док је Катар у протекла три месеца маневрисао да преговара са исламистичком организацијом, он такође угрожава таоце, од којих се многи и даље држе у Гази.
Прилично је изненађујуће сада оптуживати Катар да сноси терет онога што се дешава, иако је Нетањаху 2019. признао да је важно подржати Хамас како би се наставило слабљење палестинске власти и спречило стварање палестинске државе. Бибијева политика је увек била обрачун са исламистичком организацијом на штету Абасове палестинске власти. Подела власти између Западне обале и Појаса Газе била је савршено средство за осуду формирања палестинске државе.
Нетањахуов апсурдни напад на Доху када знамо да је хебрејска држава 1988. године помогла да подржи шеика Јасина, њеног оснивача, увек са циљем да Палестинце што више подели. Упркос својој антијеврејској доктрини, Израел је подржавао развој најрадикалнијег огранка Муслиманског братства и играо се ватром. Баш као што су Американци подржавали авганистанске муџахедине против Совјета, хебрејска држава је мислила да би могла да искористи неколико брадатих мушкараца да заувек ослаби Фатах Јасера Арафата. Чарлс Ендерлин, бивши дописник Франце 2 из Израела, објавио је низ чланака и књига у којима објашњава самозадовољство израелске деснице према Хамасу, чија би појава сигурно још једном осудила будућу државу за Палестинце.
Коначно, апсурдно је када се узме у обзир да је Катар пружао уточиште лидерима Хамаса на захтев Американаца (и Израелаца) како би могао да преговара оног дана када су потребни. А од 7. октобра, нажалост, стигао је тај дан у покушају да се спасу животи скоро 140 израелских талаца које Хамас још увек држи у Гази. Данас, међутим, немоћна међународна заједница покушава да постигне прекид ватре и заустављање бомбардовања у Гази након смрти скоро 25,000 становника Газе, углавном жена и деце, од средине октобра.
Ако се из војног одговора на најгори напад Израела у последњих неколико деценија, након смрти скоро 1,400 људи у Израелу за 48 сати, не појави трајно политичко решење, тада ће још једном бити усвојено привремено решење које ће морати да траје, да спречи Израелце и Палестинци Газе од међусобног убијања до последњег човека. А у сваком случају, мало је вероватно да ће то бити стварање палестинске државе које израелска влада још увек не жели. Данас још мање, чак и ако би то можда био први гарант безбедности јеврејске државе.
Ко може помоћи да се стане на пут буци оружја и врати дипломатија на прави пут на Блиском истоку? САД и Европа и даље покушавају, уз подршку Египта и Катара, које Нетањаху изненада критикује како би се ослободио своје велике одговорности. У општем геополитичком контексту у којем су главне западне силе све више маргинализоване као миротворци, као и главне међународне организације које би требало да обезбеде поштовање међународног права, пре свега регионалне силе већ неколико година поново преузимају контролу над својим зону утицаја или излажући свој таленат као мировни посредници да би имали реч у концерту нација у кризи или рату. Што се тиче сукоба Израелаца и Палестинаца, Сједињене Државе, које су се годинама повлачиле из блискоисточних конфликтних зона, могу мало да ураде, поготово што мандат Џоа Бајдена, који се неопозиво ближи крају, додатно слаби. његов капацитет за утицај и деловање, ако га је његова администрација имала у последње три године. Европска унија, заглибљена у украјинској кризи, одавно је изгубила дипломатски капацитет и заувек остаје политички патуљак у какофоничној симфонији светских сила. То оставља Египат и Катар изнад свега. Традиционално, Египат, који је у миру са Израелом од 1977. године и споразума из Кемп Дејвида, увек је успевао последњих година, од доласка председника Сисија, да преговара о паузи у непријатељствима између Израела и Газе. Односи Каира са покретом Хамас су срдачни и омогућавају му да у свакој прилици помири своја гледишта са Тел Авивом.
Играч који вероватно може максимално да искористи ситуацију, а у континуитету онога што ради годинама, од Рога Африке до Авганистана, јесте Катар, који је дуго у вези са Израелом, нешто што Нетањаху заборавља. Близина Катара овим исламистичким покретима, као што су талибани у време преговора са Американцима 2018. године, кључна је предност за Доху. Датира управо из времена када је Вашингтон тражио од Емирата да припази на своје лидере. Са америчком базом у Ал Оудеиду, највећом америчком ванземљском базом на свету, Доха је видела свој капацитет да једног дана уновчи ову „услугу“ због свог кредибилитета и своје де фацто близине непријатељима многих, и да види себе постати кључни регионални мировни посредник.
Оригинално објављено у Инфо-Тодаи.еу
