Европску конвенцију о људским правима израдиле су групе и експерти у оквиру формирања Савета Европе 1949-1950, на основу ранијег нацрта који је израдио Европски покрет.
Након опсежних дебата, Скупштина Савета Европе послала је свој предлог Повеље о људским правима, коју је у лето 100. године израдило више од 1949 парламентараца, телу које доноси одлуке Савета, Комитету министара.
Нацрти Европског покрета, на који је Консултативна скупштина Савета Европе имала значајан утицај, предвиђали су гаранцију „слободе од произвољног хапшења, притвора и прогонства и других мера, у складу са члановима 9, 10. и 11. Универзална декларација Уједињених нација о људским правима.”
Овај текст није изазвао никакву дискусију у Скупштини и репродукован је без измена у скупштинској препоруци од 8. септембра 1949. године.
Комитет експерата нацрт новог текста Конвенције
Комитет министара Савета Европа састао се у новембру 1949. и након прегледа одбио да прихвати нацрт конвенције који је припремила Скупштина. Главна забринутост је била да су права која треба да буду загарантована само набројана и да је контрола ограничења права садржана у општем облику.
Комитет министара је затим позвао на оснивање комитета правних експерата који би израдио нацрт конвенције који би послужио као основа за будућу дискусију. Они су дали препоруку Скупштине за а Људска права Повеља новооснованом Комитету експерата за људска права. Одбор је добио задатак да утврди да ли права треба прецизније дефинисати, на пример, ускладити их са постојећим законодавством и условима, или оставити као опште принципе.
Мандат Комитета експерата је навео да „треба посветити дужну пажњу напретку који су по овом питању постигли надлежни органи Уједињених нација“.
Нацрт међународног Пакт о људским правима који је припремила Комисија Уједињених нација за људска права средином 1949. године, укључивао је чланак о безбедности личности, који је гласио:
"1. Нико не може бити подвргнут произвољном хапшењу или притвору.
2. Нико не може бити лишен слободе осим по таквим основама иу складу са поступком утврђеним законом."
Комитет експерата је кренуо у правцу свођења права на позитивноправне формулације које су, чини се, служиле у сврху заштите интереса државе, а не интереса појединца. Држава је требало да ужива правну сигурност против других држава, ово је било најважније гледиште.
Комитету експерата Савета Европе за људска права достављени су „коментари Владе Уједињеног Краљевства које је примио генерални секретар“ 4. јануара 1950. У овим коментарима Влада Уједињеног Краљевства је, између осталих, предложила измене и допуне члана о безбедности особа која га ограничава за одређене особе. Они су то изнели као „законито притварање психички или малолетних лица, по законитом налогу, у сврху васпитног надзора“.
Влада Уједињеног Краљевства је већ била страна у поднеску истог садржаја Комисији за људска права Уједињених нација у вези са нацртом Међународне конвенције из средине 1949. Пакт о људским правима. Заснован је на забринутости да је нацрт текста о људским правима тежио имплементацији универзалних људских права, укључујући особе са менталним поремећајима (психосоцијални инвалидитет), што је било у супротности са законодавством и социјалном политиком у Великој Британији и другим земљама.
На свом првом састанку одржаном у фебруару 1950. године, Комитет експерата за људска права разматрао је предлоге које је покренуло неколико његових чланова. Шведски члан, судија Торстен Сален, истакао је да би требало да буде могуће да држава предузме „неопходне мере” у борби против скитнице и алкохолизма.
Сир Осцар Довсон (Уједињено Краљевство) је поновио предлог своје владе, посебно члан о слободи и безбедности личности који је углавном усмерен на ментално поремећене особе (другим речима особе са психосоцијалним инвалидитетом).
Прелиминарни нацрт конвенције око којег се на крају сложио Комитет експерата на крају свог првог састанка понављао је од речи до речи чланове Универзалне декларације о правима на живот и то: „Нико неће бити подвргнут произвољном хапшењу, притвору или прогонству. ”
Британци су након овога дали нови амандман са малом изменом текста, али са истим садржајем као и њихов ранији предлог, за наредни састанак Комисије за израду. Комитет су чинили сер Оскар Даусон (који је поднео предлог), г-дин Мартин Ле Куесне (диплома дипломатске службе Уједињеног Краљевства), г-дин Биргер Донс-Мøллер (дипломата Министарства иностраних послова Данске) и судија Торстен Сален (Шведска).
Овога пута је Комитет од четири члана – од којих су два била из УК, један из Данске (који је подржао оригинални предлог УК) и један из Шведске – укључио амандмане на Конвенцију које су предложиле Уједињено Краљевство и Шведска. Овим амандманом су у члану о безбедности личности из опште популације издвојене „психичке душевне болести, зависници од алкохола или дроге или скитнице“.
Финализација Конвенције
Нацрт конвенције који је Комитет експерата коначно поднео Комитету министара садржао је два члана која одговарају садашњем члану 5, о слободи и безбедности личности.
Овај нацрт конвенције прегледала је Конференција високих званичника, која се састала у јуну 1950. Имали су много питања о којима су расправљали, али из непознатих разлога нису вратили текст члана о слободи и безбедности личности. Извештај и нацрт конвенције које је усвојила Конференција високих званичника стављени су пред Комитет министара Савета Европе у августу 1950. Комитет министара је 7. августа 1950. године усагласио нацрт „Конвенције о заштити људских права и Основне слободе.”
Дана 3. новембра 1950. Комитет правних експерата је последњи пут испитао текст Конвенције и увео низ исправки форме и превода. Том приликом, члан 5 је био подвргнут неколико мањих измена, од којих се ниједна не односи на посебна изузећа „особа менталног здравља, зависника од алкохола или дрога или скитница“. Конвенција је тако добила свој коначни облик. Наредног дана потписана је Европска конвенција о људским правима.
Европска конвенција дозвољава лишавање слободе на основу „лудила“
Члан 5 Конвенције о праву на слободу и безбедност личности кроз рад представника Уједињеног Краљевства, Данска и Шведска, према упутама њихових старијих у њиховим министарствима спољних послова, је стога укључила специфичан језик који дозвољава законито задржавање веома широког и недефинисаног концепта „особа нездравог ума“ искључиво на основу тога што имају или се верује да имају психосоцијалне сметње. Другим речима, у Европској конвенцији о људским правима је записано да су присилне психијатријске обавезе и даље да су лишавања слободе алкохоличара и скитница у складу са европским стандардом људских права све док се врше на основу националног закона.
Овај став Конвенције од тада није мењан и још је на снази.
