Бенедикт Мајаки, СЈ – Папа Фрања је у четвртак увече – петог дана свог апостолског путовања у Канаду – предводио вечерње са бискупима, свештенством, посвећеним лицима, богословима и пасторалним радницима у базилици Нотр Дам де Квебек.
Током своје проповеди на том догађају, Свети отац је истакао значај сусрета у Катедрали Цркве, чији је први епископ, Свети Франсоа де Лавал, отворио Богословију 1663. године и посветио своју службу формирању свештеника.
Он је истакао да се у вечерњим читањима говори о старцима (презвитерима), напомињући да их је Свети Петар позивао да добровољно пасу стадо Божије, те да су пастири Цркве позвани „да покажу исту великодушност у чувању стада, у како би показао Исусову бригу за свакога и његово саосећање за ране свакога.”
Пастири, знак Христов
Чување стада, рекао је папа, треба да се обавља „са преданошћу и нежном љубављу“ – како то подстиче свети Петар – водећи га и не дозвољавајући му да залута, јер „ми смо знак Христа“. Пастори би то требало да раде вољно, не као дужност, као професионално верско особље или свештени функционери, већ „ревно и са срцем пастира“.
Папа је истакао да се и пастири „негују“ Христовом милосрдном љубављу и осећају близину Божију. То је, потврдио је, „извор радости службе и изнад свега радости вере“.
хришћанска радост
„Хришћанска радост је искуство мира који остаје у нашим срцима, чак и када смо засути искушењима и невољама“, рекао је Папа, „јер тада знамо да нисмо сами, већ да нас прати Бог који није равнодушни према нашој судбини.”
Он је објаснио да ово није „јефтина радост“ какву свет понекад нуди, или о богатству, удобности и сигурности, већ „то је бесплатан дар, сигурност сазнања да нас Христос воли, подржава и грли у сваком ситуација у животу.”
Претње радости вере
Размишљајући о радости Јеванђеља у нашим заједницама, Папа је указао на секуларизацију као на један од фактора који „угрожава радост вере и тиме ризикује да је умањи и угрози наше животе као хришћана“.
Он жали да је секуларизација у великој мери утицала на стил живота савремених мушкараца и жена, који Бога потискују у други план. „Изгледа да је Бог нестао са хоризонта, а његова реч више не изгледа као компас који води наше животе, наше основне одлуке, наше људске и друштвене односе“, рекао је Папа.
С обзиром на амбијенталну културу, Папа Фрања упозорава да не постанете „плен песимизма или огорчености, да одмах не пређете на негативне судове или испразну носталгију“. Он, радије, разрађује два могућа погледа на свет: „негативан поглед“ и „проницљив поглед“.
Негативни в. проницљиви ставови
Први став – негативан – је „често рођен из вере која се осећа нападнутом и о њој размишља као о некој врсти „оклопа“, који нас брани од света“, рекао је Папа, додајући да се ово гледиште жали да „свет је зло, грех царује“ и ризикује да се обуче у „крсташки дух“.
Папа упозорава на ово, јер то „није хришћански“ и „није пут Божји“. Он напомиње да Бог мрзи свјетовност и да има позитиван поглед на свијет, благосиља наш живот и чини себе оваплоћеним у историјским ситуацијама да би „дао раст семену Краљевства на оним местима где се чини да тама тријумфује“.
Позвани смо да „имамо поглед сличан Богу, који увиђа шта је добро и то упорно тражи, види и негује. Ово није наиван поглед, већ поглед који увиђа стварност“, инсистира папа Фрања.
Секуларизација и секуларизам
Да би побољшао наше разликовање секуларизованог света, Свети отац препоручује да се инспирише Павле ВИ који је видео секуларизацију као „напор, сам по себи праведан и легитиман и ни на који начин неспојив са вером или религијом“ да се открију закони који управљају стварношћу и људским животом. усађен од Творца. Павле ВИ је такође направио разлику између секуларизације и секуларизма који генерише суптилне и различите „нове облике атеизма“, укључујући потрошачко друштво, задовољство постављено као врховну вредност, жељу за моћи и доминацијом и дискриминацију свих врста.
Као Црква и као пастири Божјег народа и пастирски радници, стога, Папа каже да је на нама да „направимо ове разлике“ и „направимо ово разликовање“, додајући да, ако поклекнемо на негативно мишљење, ризикујемо да пошаљемо погрешно порука – као да критика секуларизације маскира „носталгију за сакрализованим светом, прошлим друштвом у коме су Црква и њени службеници имали већу моћ и друштвени значај“.
Секуларизација: изазов за нашу пастирску машту
Секуларизација, наставио је Папа, „захтева да се осврнемо на промене у друштву које су утицале на начин на који људи размишљају и организују своје животе“ – а не на смањени друштвени значај Цркве.
Сходно томе, „секуларизација представља изазов за нашу пастирску машту,“ и „повод за реструктурирање духовног живота у нове облике и за нове начине постојања“. Дакле, проницљиво гледиште „нас мотивише да развијемо нову страст за евангелизацијом, да тражимо нове језике и облике изражавања, да променимо одређене пастирске приоритете и да се усредсредимо на оно најважније“.
Саопштавајући радост вере
Папа Фрањо даље наглашава важност преношења Јеванђеља и радости вере данашњим мушкарцима и женама, инсистирајући да је то објава „сведочења обилног бескрајном љубављу“ која треба да се обликује „у личном и црквеном стилу живота“. које могу поново да распламсају жељу за Господом, улију наду и зрачи поверење и кредибилитет.”
Указујући на три изазова који могу обликовати молитву и пастирску службу, Папа је рекао да је први „да се Исус постане познат“ и да се врати на почетну објаву, усред духовних пустиња створених секуларизмом и равнодушношћу. Додао је да морамо пронаћи нове начине да објавимо Јеванђеље онима који још нису сусрели Христа и то захтева „пастирско стваралаштво способно да допре до људи тамо где живе, пронађу могућности за слушање, дијалог и сусрет.
Повод за обраћење
Други изазов – сведок – рекао је Папа, захтева од нас да будемо веродостојни, јер се Јеванђеље ефикасно проповеда „када сам живот говори и открива слободу која ослобађа друге, саосећање које не тражи ништа заузврат, милост која тихо говори Христа“.
У вези с тим, Папа је помислио на Цркву у Канади која је кренула новим путем након што је повређена злом које су починили неки њени синови и кћери. Свети отац је говорио и о скандалима сексуалног злостављања малолетних и угрожених лица.
Да би победио културу искључивања, папа Фрања се залаже да бискупи и свештеници почну од себе и да се не осећају супериорнијим од наше браће и сестара. Исто тако, пасторални радници треба да ’схвате службу као моћ‘.
Братство, трећи изазов, значи да ће Црква бити „веродостојан сведок Јеванђеља што више њени чланови оличавају заједништво, стварајући прилике и ситуације које омогућавају свима који приступају вери да се сусрећу са заједницом добродошлице која је способна да слуша, улази у дијалог и промовисање квалитетних односа.”
