Од о. Алексеј Умински
О аутору: Московска патријаршија је забранила служење о. Алексеј Умински, који више није старешина цркве Свете Тројице у Хохловској улици у руској престоници. Ово су објавили руски опозициони медији „Радио Слобода“ и ТВ канал „Дожд“, позивајући се на новинарку Ксенију Лученко и парохијане цркве у којој је о. Алекеи. Према информацијама истих медија, уместо о. Уминског, црква Свете Тројице, за ректора је поставила скандалозног свештеника Андреја Ткачева, познатог по подршци рату Русије против Украјине и саветима о насиљу над женама.
Имам осећај да се ниво агресије не смањује. Агресија је таласаста. Њему нису потребне прилике, за њега се увек траже и увек налазе предмети. Агресија у друштву се увек прелива, преусмерава из једног канала у други. Појављује се објекат неке врсте мржње, па морамо да усмеримо агресију у овом правцу.
Када ниво агресије достигне тако повишен ниво, онда се већ излива на конкретне људе. Тада људи почињу једноставно да уништавају једни друге – на најбруталнији, најнехуманији начин. Онда нестаје. Агресија је увек присутна у нашем друштву, и неизлечива је. Нико се не бави излечењем друштва од агресије.
Агресивно друштво је веома удобно, лако се контролише одозго. Само треба пронаћи објекат за агресију. На државном нивоу, агресија може бити веома „корисна“ ствар. Она инфицира људе, гомила их, одузима им индивидуалну свест и претвара их у колективно несвесно.
И овакав начин размишљања човек онда са собом носи у Цркву. Са њим је веома удобно живети. Недавно сам прочитао једно од писама апостола Павла, у коме су биле такве речи: „Изјављујем вам, браћо, да јеванђеље које сам проповедао није људско, јер га нисам примио нити научио од човека, него откривењем Исуса Христа“ (Гал. 1-11). Веома важне речи о томе чиме се ми хришћани бавимо, да ту нема ничега што је човек измислио.
Само по себи, Јеванђеље је веома непријатна књига која не дозвољава човеку да живи у оним парадигмама у којима може постојати само агресија: „свој-туђи”, „пријатељ-непријатељ”, „близу-далеко”. Да је то била људска књига, као и многе религиозне људске књиге, онда би непријатељ био назначен. „Његов странац” би дефинитивно био јасно описан. Јасно би било речено ко је „свој”, а ко „туђи”, и који су параметри „свог”, коме треба помоћи, коме служити, с ким делити, а ко не. бити подељени, коме можемо лагати, кога је потребно уништити.
Дакле, Јеванђеље је таква књига која човеку не даје људске начине да нахрани своју агресију и да је умножи. Међутим, у Цркву често долазе људи који нису преображени или који живе са идеолозима, са идеологијама уместо са живом вером. Идеологија је увек људска ствар, а хришћанска вера није људска. То је дар Божији, дар од недостижног Бога који је постао Човек. И веома је непријатно имати посла са таквом нељудском религијом и зато се стално јавља жеља да се хришћанска вера замени, да се Јеванђеље замени неком идеологијом.
Где год се појави идеологија, па макар и под знаком хришћанства, под знаком православља, шта год, одмах се појављују непријатељи – ове идеологије, ове вере, Цркве.
А непријатеља је превише - не морате их тражити, они ће се одмах наћи. И онда ова агресија, која се може излечити милошћу Христовом, Христовом љубављу, укључујући и наше покајање, нашу промену, не може бити као отров истиснут из човека. Управо супротно – одједном ова агресија добија свој добар смисао, постаје добро, добија моћ јер се може употребити против заједничког непријатеља. Онда не иде никуда, само добија друго име.
Они нису били класни непријатељи, нису били непријатељи народа – у Цркви се одмах појављују душмани, њени непријатељи: они који су страни, који нису своји, које увек можете одвојити. Неко је за вас фундаменталиста, а ви сте за њих либерал. И у том тренутку, људи одједном почињу да осећају толику „љубав” једни према другима, тако спремни да изговарају гадне, подле псовке и увредљива имена, заборављајући да једу исту Чашу.
Међу њима се чак поставља питање: „Можемо ли да једемо чачу са таквим људима?“ Може ли било који народ, ако нам се не свиђа, уопште бити хришћанин?”.
Дакле, ова агресија може савршено да постоји и у Цркви. Затим се то улива у агресивно и злонамерно изјашњавање о сопственој вери, што се ради са готово бенигним циљем – заштитом наших светиња.
Видели смо како је прошле године сва та страшна, грешна агресија одједном почела да се схвата од неких људи као начин одбране вере, као хришћанско понашање.
Подсећам да Јеванђеље које нам је завештано није људско јеванђеље, ту нема никаквих идеологија. Дакле, агресији нема места у Јеванђељу, па је стога само хришћанин у стању да излечи ову агресију у друштву, који може да воли свог непријатеља, тако да на ударац не одговара ударцем, него да мрзи мржњом. Имамо ову прилику.
Могли бисмо овом свету да дамо пример како агресија лечи, али нажалост, још нисмо.
Извор: Протојереј Алексије Умински, Оксана Головко, Протојереј Алексије Умински – о агресији у Цркви (А зашто Јеванђеље не дели свет на „нас“ и „стране“), 14. април 2021. Читајте на Правмиру: хттпс:/ /ввв.правмир.ру /агрессииа-и-кристианство-как-ми-совмесххаем-несовместимое-видео-1/ : „Љутња, грубост – према познаницима и потпуним странцима – чини се да је то скоро постало норма комуникације на друштвеним мрежама. мреже. Да ли се повећао ниво агресије у друштву? Или се, напротив, прелива на Интернет, остављајући стварни живот? Шта нам се дешава, зашто све делимо на таборе, групе „нас“ и „незнанце“, размишља протојереј Алексије Умински. „Правмир” поново објављује видео снимак направљен 2013.
Напомена: За сада нема званичног саопштења РПЦ о смени прот. Алексеј Умински и његова наметнута забрана. Отац Алексеј је више од тридесет година старешина храма Свете Тројице. Репресија над њим почела је прошле године, када је дао интервју у којем није крио своје антиратне ставове. Познати је публициста, аутор великог броја текстова на различите теме: од пастирске службе преко хришћанске педагогије до коментара о актуелностима. Познат је по свом активном грађанском ставу о низу важних јавних питања, брани прогоњене из политичких разлога, критикује власти због кршења права грађана.
У свом обраћању на парохијском састанку крајем децембра, о. Алексеј се дотиче питања хришћанског миротворства, које је „неподношљиво чути у свету где људи цепају своја срца у потрази за правдом и које се увек постиже насиљем једних над другима. Само насиље мора победити друго насиље, иначе није праведно. Бити хришћанин значи одлучити се. Нико не може натерати човека да постане хришћанин. Међутим, ако смо се једном одлучили за ово, хајде да то урадимо како треба. Чак и ако не буде сасвим... У супротном, мораћемо да поделимо Јеванђеље, да нам буде згодна књига и да кажемо да смо православни, без додавања – хришћани. Будимо пре свега хришћани, а онда ћемо нужно бити православни. И ако је за нас спољашња идеолошка форма важнија од јеванђелских речи – онда ту нешто није у реду”.
Друштвени медији цитирају још једно саопштење новинарке Ксеније Лученко да је још један познати московски свештеник Владимир Лапшин такође смењен са места председавајућег Успенског храма у Москви, што се догодило крајем децембра. Владимир је познат као један од последњих ученика о. Алекандер Мен. Ова промена у руководству овог храма није званично објављена на сајту Московске патријаршије.
Ови поступци патријарха Кирила знак су да се репресија над противницима рата међу свештеницима продубљује и погађа иконе, познате не само у Москви, већ широм Русије и ван ње. Замена о. Алексеј Умински са Андрејем Ткачовим је јасна демонстрација линије која подржава руководство Московске патријаршије – да се наметне агресивно и насилно хришћанство, неспојиво са ликом Христа, али које одговара државној политици Путинове Русије.
