Цомпилатион би Свети Епископ Теофан, вишски пустињак
Свети Григорије Ниски:
„Ко би ми дао голубова крила?“ – рекао је псалмопојац Давид (Пс. 54). Усуђујем се да кажем исто: ко би ми дао та крила, па да уздигнем ум у висину ових речи, и, напустивши земљу, прођем кроз ваздух, стигнем до звезда и видим сву њихову лепоту, али без заустављање и да им, мимо свега што је покретно и променљиво, дођу до постојане природе, до непокретне моћи, која води и одржава све што има; све то зависи од неизрециве воље Божије Премудрости. Удаљавајући се ментално од оног променљивог и изопаченог, први пут ћу моћи да се мисаоно сјединим са Непроменљивим и Непроменљивим, и са најближим именом, говорећи: Оче!“.
Свети Кипријан Картагински:
„Ох, какво снисхођење према нама, какво обиље милости и доброте Господње, када нам допушта да, вршећи молитву пред лицем Божијим, називамо Бога Оцем, а себе називамо синовима Божијим, праведни. као што је Христос Син Божији! Нико од нас се не би усудио да користи то име у молитви да нам Он Сам није дозволио да се молимо на овај начин.
Свети Кирило Јерусалимски:
„У молитви коју нас је Спаситељ научио преко својих ученика, ми мирне савести именујемо Бога Оца, говорећи: „Оче наш!”. Како је велико Божије човечанство! Онима који су отпали од Њега и који су у злу достигли крајњу границу, даје се такво причешће у благодати да Га називају Оцем: Оче наш!”.
Свети Јован Златоусти:
„Оче наш! О, какво изванредно човекољубље! Каква велика част! Којим речима да захвалим пошиљаоцу ове робе? Види, љубљени, ништавило твоје и моје природе, загледај се у њено порекло – у овој земљи, прах, блато, глина, пепео, јер смо створени од земље и коначно се распадамо у земљу. А кад замислиш ово, задиви се несагледивом богатству велике доброте Божије према нама, којом ти је заповеђено да Га зовеш Оцем земаљским – Небеским, смртним – Бесмртним, пропадљивим – Нетрулежним, временским – Вечним, јучерашњим и пре, постојећим вековима. пре'.
Августин:
„У свакој петицији прво се тражи наклоност подносиоца, а затим се износи суштина представке. Услуга се обично тражи уз похвалу онога од кога се тражи, која се ставља на почетак захтева. У том смислу, Господ нам је и заповедио на почетку молитве да узвикнемо: „Оче наш!“. У Светом писму има много израза кроз које се изражава слава Богу, али не налазимо рецепт да се Израел ословљава са „Оче наш!”. Заиста, пророци су Бога називали Оцем Израелаца, на пример: „Ја сам васпитао и одгајао синове, али су се они побунили против мене“ (Ис. 1:2); "Ако сам ја отац, где ми је част?" (Мал. 1:6). Пророци су тако називали Бога, очигледно да би разоткрили Израелце да не желе да буду синови Божији јер су починили грехе. Ни сами пророци нису смели да се обраћају Богу као Оцу, будући да су још увек били у положају робова, иако су били предодређени за синовство, како каже апостол: „Наследник, док је млад, ничим се не разликује од роб“ (Гал. 4). Ово право је дато новом Израиљу – хришћанима; они су предодређени да буду деца Божија (уп. Јн. 1, 1), и примили су дух синовства, због чега кличу: Авва Оче!“ (Рим. 12:8)”.
Тертулијан:
„Господ је често називао Бога Оцем, чак нам је заповедио да никога на земљи не зовемо Оцем осим Онога кога имамо на небесима (уп. Мт. 23, 9). Тако, упућивањем ових речи у молитви, ми испуњавамо заповест. Блажени су они који познају Бога Оца свога. Име Бога Оца раније никоме није откривено – чак је и испитивачу Мојсију речено друго Божје име, док нам се оно открива у Сину. Већ само име Син доводи до новог имена Бога – имена Отац. Али Он је такође директно говорио: „Ја дођох у име Очево“ (Јован 5), и опет: „Оче, прослави име Твоје“ (Јован 43), и још јасније: „Ја сам открио Твоје име људима” (Јован 12:28)”.
Свети Јован Касијан Римљанин:
„Молитва Господња претпоставља у молиоцу најузвишеније и најсавршеније стање, које се изражава у созерцању Једног Бога и у жаркој љубави према Њему, и у коме наш ум, прожет овом љубављу, разговара са Богом у најближе општење и са посебном искреношћу, као са својим Оцем. Речи молитве сугеришу нам да треба усрдно чезнути за постизањем таквог стања. "Наш отац!" – ако на тај начин Бог, Господар васељене, својим устима исповеда свог Оца, онда истовремено исповеда и следеће: да смо потпуно подигнути из стања ропства у стање усвојене деце. Бога.
Свети Теофилакт, архиепископ. бугарски:
„Христови ученици су се такмичили са Јовановим ученицима и желели су да науче како да се моле. Спаситељ не одбија њихову жељу и учи их молитви. Оче наш, који си на небесима – примети силу молитве! То те одмах уздиже до узвишеног, а пошто Бога називаш Оцем, убеђујеш себе да се потрудиш да не изгубиш подобије Оца, већ да Му личиш. Реч „Отац“ показује каквим си добрима удостојен поставши син Божији“.
Свети Симеон Солунски:
„Оче наш! – Зато што је Он наш Творац, који нас је из небића извео у биће, и што је по благодати Отац наш кроз Сина, по природи нам је постао сличан”.
Свети Тихон Задонски:
„Из речи „Оче наш!” сазнајемо да је Бог прави Отац хришћана и да су они „синови Божији кроз веру у Христа Исуса“ (Гал. 3:26). Зато, као наш Отац, треба да Га с поуздањем призивамо, као што их призивају деца телесних родитеља и пружамо им руке у свакој потреби.”
Белешка: Свети Теофан, Вишки пустињак (10. јануар 1815 – 6. јануар 1894) празнује се 10. јануара (23. јануара). стар стила) и 16. јуна (Пренос моштију св. Теофана).
