Прот. 373
Но КСНУМКС
Атина, 29. јануар 2024
ЕЦИКЛИО 3 0 8 5
Хришћанима Грчке Цркве
Рођени у Господу, љубљени,
Како сте обавештени, пре неколико дана, односно 23. јануара 2024. године, Јерархија Грчке Цркве, која је врховни орган наше Цркве, проучавала је питање које се појавило у наше дане, а то је оснивање „грађанског брака” хомосексуалаца, са свим последицама које то носи на породично право.
Јерархија је о овој ствари разговарала одговорно и довољно трезвено, доказујући још једном своје јединство, затим једногласно одлучила о потребним стварима које су најављене.
Једна од одлука коју је донела јесте да обавести своју скупштину која жели да чује њене одлуке и ставове.
У овом контексту, Хијерархија апелује на све вас да артикулишете истину о овој озбиљној ствари.
1. Деловање Цркве кроз векове је двострано, односно богословско, исповедањем своје вере откривене од Христа и коју су живели њени светитељи, и пастирски, проповедањем и привођењем људи Христу живом. Ово њено дело може се видети у Светом писму и у одлукама Васељенских и Помесних Сабора, којима се утврђују услови за православну веру и света правила и дефинишу границе у којима сви њени чланови, свештенство, монаси и мирјани, морају посматрати. На тај начин Црква пастира, односно лечи духовне болести људи како би хришћани живели у заједници са Христом и својом браћом, ослобађали се себичности и развијали човекољубље и човекољубље, односно себичну, себичну љубав да би постала несебична љубав.
2. Бог воли све људе, праведне и неправедне, добре и зле, свете и грешне, тако и Црква. На крају крајева, Црква је духовна болница која лечи људе не искључујући никога, као што показује парабола о милосрдном Самарјанину коју је Христос испричао (Лука И', 3037). Болнице и лекари раде исто за физичке болести. Када лекари оперишу људе, нико не може да тврди да немају љубави.
Али људи различито реагују на ову љубав према Цркви; неки то желе, неки не. Сунце шаље своје зраке целој творевини, али неке светле, а неке пале, а то зависи од природе оних који примају сунчеве зраке. Тако Црква воли сву своју крштену децу и све људе који су творевине Божије, младе и старе, неожењене и ожењене, свештенослужитеље, монахе и мирјане, учене и неучене, кнезове и сиромахе, хетеросексуалце и хомосексуалце, и своју љубав практикује човекољубиво, тј. довољно, наравно, да они сами то желе и да заиста живе у Цркви.
3. Теологија Цркве у вези са браком произилази из Свете Библије, учења Отаца Цркве и одредбе Свете Тајне Брака. У књизи Постања пише: „27. И створи Бог човека по лику своме, по лику Божијем створи га; мушко и женско створи их. 28. И благослови их Бог говорећи им: рађајте се и множите се, напуните земљу и поседујте је и владајте рибама морским (и зверовима), птицама небеским (и сваком стоком, по целој земљи) и над свим животињама, које пузе по земљи“ (Постанак, 1, 27-28). То значи да „двојност две природе и њихова међусобна комплементарност нису друштвени изуми, већ су обезбеђени од Бога“; „светост заједнице мушкарца и жене односи се на однос између Христа и Цркве“; „Хришћански брак није само споразум о заједничком животу, већ света Тајна кроз коју мушкарац и жена добијају Божију благодат да наставе ка свом обожењу“; „отац и мајка су саставни елементи детињства и зрелог живота“.
Целокупна теологија брака јасно се види у редоследу мистерије брака, у обредима и благословима. У овој тајни се објављује сједињење мушкарца и жене у Христу Исусу, уз неопходне услове. Резултати Брака у Христу су стварање доброг брака и породице, рађање деце, као плод љубави двоје супружника, мушкарца и жене, и њихов однос према црквеном животу. Бездетност, без кривице супружника, не уништава брак у Христу.
Традиционалну хришћанску породицу чине отац, мајка и деца, ау овој породици деца одрастају у познавању материнства и очинства, што ће бити суштински елементи њиховог даљег развоја.
С друге стране, као што се види у „Требнику” Цркве, постоји јасна веза између тајни крштења, миропомазања, венчања, исповести и светог причешћа Тела и Крви Христове. Сваки прекид овог односа ствара црквене проблеме.
Зато смо крштени и помазани да учествујемо у Телу и Крви Христовој. Обред венчања се одвија да би супружници и породица могли да учествују у Тајни Евхаристије и причешћују се Телом и Крвљу Христовом. Сваки прекид у овој вези мистерија је нестанак.
Црква се заснива на овој традицији коју је Бог дао светима и не може прихватити ниједан други облик брака, а још мање такозвани „хомосексуални брак“.
4. У правној држави, држава са својим институцијама има моћ да саставља законе и доноси законе тако да у друштву влада јединство, мир и љубав.
Међутим, Црква је древна институција, има вековна предања, учествовала је у свим искушењима народа у свим временима, одиграла је одлучујућу улогу у његовој слободи, као што се види у историји, најстарији и нај новијег датума, и свако треба да му ода заслужено поштовање. На крају крајева, сви владари, са изузетком неколико, њени су чланови по моћи и благослову. Црква нити подржава нити се противи, него управља по Богу и пастира над свима. Стога има посебан разлог да се поштује.
На тему такозваног „политичког брака хомосексуалаца“, Свети Синод не само да не може да ћути, већ мора да говори из љубави и милости према свима. Зато је хијерархија Грчке цркве у својој недавној одлуци, једногласно и уједињено, из разлога које је навео, објавила да се „потпуно и категорички противи предложеном закону“.
А ова јасна одлука је заснована на чињеници да „иницијатори закона и они који су са њим сагласни промовишу укидање очинства и материнства и њихово претварање у неутрално родитељство, нестанак улога оба пола у породици и месту. изнад тога, заштита интереса будуће деце и сексуалних избора хомосексуалних одраслих.
Штавише, успостављање „усвајања деце” осуђује будућу децу да расту без оца или мајке у окружењу конфузије родитељске улоге, остављајући отворен прозор за такозвану „сурогатну трудноћу” која ће пружити подстицај за експлоатацију рањивих жена. и мењање свете институције породице.
Црква, која мора да изражава вољу Божију и да своје чланове православно води, не може све ово да прихвати, јер ће у супротном изневерити своју мисију. И то чини не само из љубави према својим члановима, већ и из љубави према самој држави и њеним институцијама, тако да они доприносе друштву и доприносе његовом јединству.
Прихватамо, наравно, права људи ако се крећу у дозвољеним границама, у комбинацији са својим обавезама, али легализација апсолутног „права“ да буду практично обожени изазивају само друштво.
5. Црква је заинтересована за породицу која је ћелија Цркве, друштва и нације. То мора да подржи и држава, јер је у садашњем Уставу подразумевано да су „породица као основ одржавања и унапређења нације, као и брак, материнство и детињство под заштитом државе“ (чл. 21). ) .
Према Статутарној повељи Грчке цркве, која је државни закон (590/1977), „Грчка црква сарађује после државе, у питањима од заједничког интереса, као што је... унапређење институције брака и породице“ (бр. . 2).
Зато позивамо државу да се позабави демографским проблемом који постаје бомба спремна да експлодира и који је највећи национални проблем нашег времена, чије је решење подривано предлогом закона који је пред доношењем, и позивамо да подржи велике породице које нуде много друштву и нацији.
Све наведено хијерархија Грчке Цркве објављује свим својим члановима, са осећајем пастирске одговорности и љубави, јер не само да је такозвани „хомосексуални брак“ подривање хришћанског брака и институције традиционалне грчке породице. , који мења свој стандард, али и зато што је хомосексуалност осуђена целокупном црквеном традицијом, почев од апостола Павла (Рим. 1, 2432), а бави се покајањем, што је промена начина живота.
Наравно, постоји основни принцип да док Црква сваки грех осуђује као отуђење човека од Светлости и љубави Божије, она истовремено воли сваког грешника јер и он има „образ Божији“ и може да задобије „подобије“. . ако садејствује са благодаћу Божијом.
Ову одговорну реч Свети Синод упућује вама, блажени хришћани, својим члановима и свима који ишчекују његову реч, јер Црква „с љубављу говори истину“ (Еф. 4, 15) и „љуби истином“. (2. Јованова 1, 1).
† ЈЕРОМЕН из Атине, председник
† Серафим из Каристије и Скироса
† Евстатије из Монемвазије и Спарте
† Алексије Никејски †
Хризостома Никопољског и Превезског
† Теоклит из Јерисоса, Агиос Јорос и Ардамериос
† Теоклит из Марконије и Комотина Пантелејмон
† Георгије од Китруси и Катерина
† Максим из Јањине
† Еллассон од Цхарита
† Амфилохије Тирски, Аморгос и острва
† Никифор Гортински и Мегалопољски
† Дамаскин из Етолије и Акарнаније
Генерални секретар:
архим. Јоанис Карамоузис
Извор:ovde
